Muzika klavira je upotpunila atmosferu ćaskanja drugarica uz čaj i žito sa šlagom. Gospođini prsti su igrali po dirkama, ni previše tiho, ni previše glasno, taman koliko treba. Vode se fini, lagani razgovori. Nakon povratka iz evropske metropole, Pariza, i imale su o čemu da ćaskaju, ali pošto je jedna kasnila, druga je imala vremena i da se osvrne oko sebe i shvati koliko zaista voli Beograd.

Divan je Pariz, kao i Njujork, bila-videla. Kada  je zakoračila na tlo svetskih metropola probudio se osećaj u njoj da bi mogla tamo, vidi sebe tamo, ali javlja se tu i kontradiktornost, zahvaljujući ovom klaviru koji uporno svira divnu melodiju i čitavoj atmosferi u hotelu “Moskva”. Dok korača metropolama drma je adrenalin, uzbuđenje, lepo osećanje, ali u Beogradu joj s vremena na vreme zaigra srce i izmami onaj naivan bajkovit osmeh. Priznaje, ne dešava se to baš tako često, ali se dešava, i to je pokazatelj koliko voli svoj grad kakav god da je.

unnamed60 I tako vam ja kažem, klavir je čudo

Lepo je čika Duško rekao: "Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu"

Doživela je i prisustvovala raznim omalovažavanjima kako samog Beograda, Srbije tako i nje same, kao nekog ko živi tamo. To što nismo u uniji, što nam je nezaposlenost velika, plate male, što nemamo metro i razne druge stvari ne mogu da budu toliko ružne koliko šolja toplog čaja, kolač i pogled na kišovit Beograd mogu da budu lepi, čuj lepi, sjajni. Verujem da bi se osećala slično i u tim goprepomenutim velikim gradovima, s njima je osetila ono nešto, kao sa ljudima kad ih upoznajete, ili se desi ili se ne desi, možda ljubav na prvi korak, ali drži se onoga svuda pođi – kući dođi.

Niko ne pravi paprikaš kao moja baba, kiflice kao mama, to metropole nemaju. Koliko god ona volela i planirala da se vrati tamo, ostvari se na nekim poljima, nikad neće biti kao kod kuće, jer jednostavno, ona tamo nije rođena. Nekome se to sviđa, nekome ne. Njoj se odrastanje u Beogradu sviđa.

Voleti svoju državu, grad je jedno, živeti i odrastati u njoj je nešto sasvim drugo. Ona može voleti sve gradove ovog sveta, ali u jednom je odrasla, da li je to lepo ili ne, nek svako procenjuje za sebe, ona je srećna.

Sva sreća pa postoji pravo izbora.

Uvek može da ode i da nastavi da voli ili da ostane i nastavi da sanja druge gradove i uživa u svom, samo ne treba kukati. Od kukanja nema ništa, ako voliš – predaj se, ako ne voliš – menjaj nešto. Ako ti se ide – idi, ili bar teži ka tome da odeš što pre, ako ti nedostaje – vrati se, ljubav je lepa u bilo kom oblikuu. Jednostavno je. Samo bez kukanja.  Sve se može kad se hoće.

Voli miris kiše u Beogradu, budi u njoj čudna osećanja, lepa, oseća se spokojno i svoj na svome je.


Anđelka Popadić

Editors choice