“Idoli” i još neki naši idoli

“Idoli” i još neki naši idoli

strana 1 od 4

Nikad nisam uspela da odem na neki koncert “Idola”. Jeste, dvadesetak godina pre kraja prošlog veka bila sam dovoljno odrasla da idem na koncerte. Jeste, “Idoli” su postojali samo četiri godine i jeste, bili su čudno slatkasti i uglađeni u vreme kad mi se jedino bunt sviđao i kad je bilo mnogo druge, odlične, duboke, otkačene, psihodelične i na svaki način kul domaće muzike. Jeste, čuvene osamdesete, iz kojih je poteklo sve što i danas valja i iz kojih se odrodilo sve što današnji klinci nemaju pojma da je seljačka muzika, a ne YU rock nostalgija. Jeste deco, Buldožer, a ne Bijelo Dugme, iako znam sve njihove pjesme. Jeste djeco, najbolje, kao i najpopularnije (što ni tada nije bilo isto, kao ni sada) pjesme bivše Juge smo pjevali, a ne pevali.

idoli Idoli i još neki naši idoli

U takvoj atmosferi, “Idoli” su mogli da budu različiti i posebni i da za četiri godine objave dva studijska albuma – “Odbrana i poslednji dani” i “Čokolada”, dva sa muzikom iz filmova – “Paket aranžman”, sa “Šarlo Akrobatom” i “Električnim orgazmom” i Šest dana juna” – sa kojih je takođe bilo neophodno znati sve pesme, ako ste ikako pretendovali na kul urbanu kulturu osamdesetih. A to je nešto značilo. Imalo je težinu. Kritičari iz muzičkog magazina „Džuboks“ (a ko nije čitao “Džuboks” i “Zabavnik” i “Ilustrovanu politiku”, nije mogao da prođe ni na jednom testu opšte kulture) 1985. proglasili su “Odbranu i poslednje dane” – prvi album “Idola!, najboljim YU rok albumom 20. veka. A to je nešto značili i imalo je težinu.