Imam cilj, imam san, legô sam; sad, živote, daj

Imam cilj, imam san, legô sam; sad, živote, daj

Pitaše me šta očekujem od života. Rekoh im kako ne očekujem ništa. U čudu bejahu.

– Očekujem u životu, ne od života.

Nešto kasneći se nadovezah.

Luft izražen kroz zakasneli odgovor je zapravo bio iskorišćen kako bih podvukla besmislenost pitanja u glavi.

Kako to oni misle da ja mogu nešto da očekujem od života? Od čijeg? Šta zapravo život uopšte može sam da mi ponudi? Zar nudi? Kako se odvija to iščekivanje? Malo mi sve to stvara sliku neke lenštine, oblomovštine. Kako se uopšte provodi to vreme u kome očekujemo da nam život nešto da?

Ležeći verovatno.

Ja ne ležim. I ne očekujem od drugih. Očekivati od života mu dođe apstraktno. I dalje ne znam ko je taj Život. Da nije faunder & CEO firme sumnjivih delatnosti preko puta? Da nije to ovaj tip iz klanice? Možda raznosi mleko? Ili drži politički govor? Ili je to onaj koji je taj govor napisao? Da li je i pametno da od takvih Života očekujem nešto? Ko sam ja da meni neki faunder (founder), profajler, pekar, starletar, vrata otvara i pridržava? Ko su pa u stvari oni da im ja to dozvolim?! Je l’ to treba da se očekuje od života, da nekoga molim da mi pruži ili da mi milostiva nebesa u krilo spuste?

jl Imam cilj, imam san, legô sam; sad, živote, daj

Ne čekaj, već uradi nešto da dočekaš

Da me pitaše šta očekujem od svog, možda bi mi bilo jasnije. Bar za nijansu približno pitanju koje je trebalo tu da bude postavljeno, a nije.

Eto, od svog života ja ponovo ne očekujem ništa. Ako sopstveni život poistovetim sa svojim Ja. E, tu mogu već da odgovorim.

Očekujem od sebe. Očekujem da zapravo u čitavom svom životu, za koji na svu sreću ne znam koliko će da traje, istrajem kao čovek. Eto, da se menjam na bolje, ne na gore. Da utičem na svoju lošu stranu i šutnem je kada poželi da strči.

Nemam iscrtan neki plan za budućnost. Želim, eto, da u tom životu naučim nešto što ću moći drugima bezuslovno da pružim u obliku znanja, mudrosti, podrške, osmeha. U životu očekujem i da se namučim i da katkad uživam, da padam i ustajem, ali da noću zadovoljna sobom i mirno ipak zaspim. Očekujem da ostanem prisebna. Da moj opanak nikad ne poželi da bude štikla, ili da se zbog nekih novih okolnosti ne poštikli. Da moja štikla ne potcenjuje tuđe opanke. Da volim. Da živim i da ono što mi je u duši za smešne pare ne prodam, a ni za ozbiljne.

–    Čudno neko zanimanje. Čime ćeš ti to u stvari da se baviš?

A, to ste hteli da me pitate!

–    Bilo čime, ali čega se god budem uhvatila obaviću to pošteno, iskreno, dostojanstveno i pravično. I, neću, evo, nikada ništa da očekujem od života. Ne znam ni ko vam je taj.

Elena Ederlezi