Tolerancija. Da i komšiji krava bude živa i zdrava. Kod nekoga je prag tolerancije viši, kod nekoga niži. Individualno. Zato što je neko tolerantiji, nije automatski i krpa. Samo mu ne smetaju određene stvari koje neko drugi nikada i ni pod kojim okolnostima ne bi tolerisao.

Tolerancija se kao pojava i sam pojam, čini mi se, u muško-ženskim odnosima uzima zdravo za gotovo. Često se meša sa dobro poznatom nemani zvanom ljubomora i večitoj napasti tvrdoglavošću. Čak se nekada meša i sa stavom ili nemanjem istog. Ali ona ipak egzistira sama za sebe.

Ali kada i najtolerantnijoj osobi popucaji svi šavovi i kreće para na uši kao iz ekspres lonca? E tada teško da ima spasa osobi koja je celu ovu eksploziju izazvala! Neka bolje beži gde zna i ume!

Ovako. Jednostavno. Upoznati ste i to izuzetno i podrobno sa tim da se u ljubavi, muvanju i tako dalje, taktizira, manipuliše, vuče, povlači, vaga. Ispituju se granice. Ovo je ključno za celu priču koju sam započela. Dokle i koliko sme da se ode, šta nikako ne treba raditi, koje reči ne treba izgovarati… I sve ovo ne može da ide drugačije, osim ako se u periodu upoznavanja sa nekom osobom i ne ispita. Ceo problem nastaje kada ste odlično upoznati sa gornjim i donjim limitima vašeg partnera, ali bi vi ipak i dalje malo da ih pomerate. Još malo da se poigrate. E tu je caka!

Tada na površinu polako ispliva da li je neko spreman da pruži više, i šta je to više. I naravno, recipročno pružanju, koliko je neko spreman da uzme. I da li su mu prsti široki.

Ukoliko ste uboli, imate pored sebe nekog stabilnog, otvorenog, tolerantog i strpljivog, ne idite ni korak dalje u opipavanju terena. Zaustavite se na vreme, prepoznali ste ove kvalitete i cenite ih. Pružajte dosta takvom nekom. Zato što to i zaslužuje.

 Imaš prst, a sada bi ruku?

Hm… Mislim se u sebi… A možda i ne mislim!

Ali šta ako ste od onih egoističnih, gramzivih, nezasitih, pa ne znate da ukočite? Vi ne samo da ne znate kada je dosta, nego svojim prirodnim pravom smatrate pravo na još?! Još više, još malo, još, još, još… Dobro, negde mogu da razumem, u nekom segmentu, i nekim delom malog mozga, da neko ne zna za dosta, i da ne ume da prepozna kada mu je nešto oprošteno. To je, rekla bih zbog toga, što oni sami nemaju tu mogućnost i sposobnost, da pređu preko nečega, zaborave i krenu dalje kao da im nije ni zasmetalo. O sitnicama govorim, jer su baš one nekada i preko potrebne za očuvanje nekog odnosa, a nekada mogu biti i kap koja preliva čašu!

Možda je najbolje ove sebičnjake edukovati. Ako ti dam malo više, to ne znači da ću ti dati sve. Isto tako ne znači, da nisam svesna toga što radim. Samo mi, eto ne smeta, a tebi će eto u tom trenutku značiti. Ali ako opet dođeš po još, pa opet, pa opet… Ne začudi se ako jednog dana vrata budu zatvorena, okovana sa sedam katanaca kod kojih ni kalauz ne pomaže! Bezobrazluk je bio očigledan, bahatost, najlošija ljudska osobina, na visini svog zadatka i u punom sjaju. Žao mi je, kabadahijo ti svemoćni, ali i iznad popa ima pop.

Dok je bilo lepo, bilo je.

Izvori fotografija: favim.com, flickr.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.

Editors choice