Lepo vreme. Više od dvadeset stepeni. Proleće. Za mnoge najlepše godišnje doba. Meni je samo važno da napokon mogu da skinem kaput i gradom prošetam u tankoj kožnoj jakni.

Tako sam i krenula iz kuće. Nalazim se sa drugaricom da popijemo jutarnju kafu, i da nas obasja sunce koje smo svi toliko dugo iščekivali.

Preokret.

Približavajući se prvom kafiću na koji smo se nameračile, već nam postaje jasno da ćemo ipak malo i prošetati.

Prepuno.

Idemo u sledeći.

Prepuno.

Pa onaj tamo.

Prepuno.

Još jedan…

Vidimo prazan sto. Trčimo do odredišta kao da nam je poslednja šansa, al’ vidimo da je rezervisano. Sedamo. Ipak, ko je lud da u podne rezerviše sto kako bi seo sa društvom na piće?! “Devojke zar ne vidite da piše da je zauzeto, za manje od deset minuta nam stižu gosti”, ljubazno nas tera konobarica.

Molim?

Ustajem gotovo posramljena. Svi nas gledaju kao da nismo sa ove planete. Zauzeto?

Pored nas defiluju mlade dame polugole i sve do jedne u štiklicama. Još više sam se postidela kad sam spustila pogled na svoje starke i izlizane farmerke. Ali stvarno sam krenula samo na kafu!

Obišle smo sve kafiće. I one koje najviše volimo i one koje inače izbegavamo. Ništa.

Stiglo proleće.

Jao, samo da mogu da vam objasnim moj osećaj kada shvatih da je ovo onaj period kad se svi bude iz zimskog sna, kad zamenjuju bundice kratkim haljinicama (a nije da je baš toliko otoplilo) i kada svi moraju biti viđeni. Da, ceo grad mora da zna da je taj i taj ili ta i ta, tu i tu. Ispija kafu. Za stolom koji je prethodno rezervisao. Ili rezervisala. I dalje mi ta reč odzvanja u glavi.

Grad prepun. Čak i gradski prevoz. Motor čiji sam divni zvuk kočenja zaboravila ponovo je aktuelan. Kola parkirana, ključevi bačeni na sto (verovatno rezervisan). Frustracija.

Volim i ja lepo vreme, volim i ja letnju garderobu i duge šetnje pored reke, al’ imajte milosti.

Ako ništa, barem sam u potrazi za slobodnim mestom izgubila koji kilogram. Mada, kad vidim druge dame koje nisu stesale svoju liniju, ali su se digle na desetku i šepure se Knez Mihajlovom, ne marim za to.

Gledam sve te “urbane” face, gledam sve te preterano našminkane i skockane devojke (preterano za to doba dana, svakako), gledam sve te ljude u fazonu “krenula je sezona lova” i onda kako da objasnim namrštenoj konobarici (kojoj je već prekipelo) da mi treba samo jedan sto u nekom ćošku? Nije mi neophodno da budem primećena.

Ne brinite, posle dužeg vremena (nisam od onih koji lako odustaju) nađoh i ja svoje mesto. Ni kafa mi više nije tako prijala, važno je da sam sela. Naručila bih pivo da me digne iz mrtvih, al’ rekla bih da to baš i nije kul. Možda neki koktelčić? Ne, hvala.

Čekam da padne mrak, pa da onda krenem ponovo u obilazak. Kako li će tek biti ludo kada se krene u klub… Ima da seva na sve strane. Blago muškarcima. Doduše, primetih da su i oni u problemu i da i njih drma prolećna groznica, al’ opet… Nema ništa lepše nego da gledaš mlado meso kako se razgolićeno šetka okolo posle duge i hladne zime. Milina.

I dok mi naviru sećanja (uvek je to bilo tako, obično u proleće kreće sezona parenja) pomislih da tako i treba. Samo da je živo. I šareno. I toplo. I svi zadovoljni.


Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al veičto zaljubljena. Obožava putovanja I želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog ‘alfa mužjaka’ ( čitaj:bišona ) I ne može da zamisli život bez njega . Trudi se da joj svaki dan bude poseban, I zahvalna je sto je okružena ljudima koji joj to I omogućavaju .

Editors choice