Nakon što nauči da kaže mama i tata, šta je ono što srpsko dete sledeće nauči?! To je naravno da se čuva promaje i njenih kobnih posledica. Strah od promaje se može nazvati stečeno-urođenim kod prosečnog pripadnika srpske nacionalnosti. Od malena nas uče da se plašimo promaje više nego smaka sveta i ekonomske krize. Nije frka ako leti mokri stanemo ispred ventilatora ili ako na plus 40 sedimo ispred otvorenog frižidera, ali je problem ako nas “ubije” promaja, pa nam se iskrivi lice i dobijemo tzv. facijalis, a još ako nam stradaju krsta, ne gine nam bioenergetičar ili kostolomac. Pa još kad počnu da nabrajaju ostale komplikacije koje usput mogu da nas zadese, pa sve te silne boleštine krenu da demonstriraju plašeći i sebe i nas, jadnu malu decu, normalno je da će se svi čuvati promaje ko đavo od krsta. Onda i ne čudi što su nam dečje bolnice prepune, jer ako dete kao malo čuvaš kao pod staklenim zvonom, ono jadno nema šanse da razvije normalan imunitet. Moja baka i slični njoj čak misle da od promaje može i da se umre. Ja, za razliku od tih egzemplara, ipak smatram da mi promaja neće presuditi i borim se svim silama da joj povratim poljuljani ugled.

Zapravo, kad malo bolje razmislim, mora da je to zbog specifičnosti vazduha koji struji ovom izmučenom zemljom. Da budem iskrena, čula sam da promaja postoji i van granica naše zemlje, ali niko od tog fenomena ne strahuje više nego srpski narod. Dobro, možda sličan problem imaju i narodi u okruženju. Ali to je sasvim razumljivo. Kad pomislite na sve te silne ratove koje je naša voljena zemljica pretrpela ni ne čudi što su ovde ljudi došli dotle da se plaše običnog vetra. Zašto bi se na primer Švajcarci plašili vetra? Ili Norvežani, pa i Amerikanci? Oni iako se ukoče nikad to neće pripisati nedužnoj promaji za koju čak, recimo u engleskom jeziku ni ne postoji adekvatan termin. Dok će samo srpske majke i bake praviti od promaje mističnu silu koja uzrokuje najrazličitije vrste zdravstvenih tegoba. Zbog toga je za mene veoma lako da zamislim kako Jelena Karleuša ili doktor Filgud boluju od promaje, dok recimo Anđelinu Džoli nikako ne mogu da zamislim ukočenu.

Neosporno je da promaja postoji. U to se svako može uveriti ako otvori prozore na dva suprotna dela stana, vazduh će početi jače da struji i osetiće se prijatni vetrić. Ali to je isti onaj vetrić koji osetite ako se recimo šetate mostom ili po Kalemegdanu ili 25. maju. Pitate se u čemu je štetnost čistog i svežeg vazduha? Kretanje vazduha (promaje) povećava oslobađanje toplote iz tela. To može da izazove ukočenost koja je posledica prehlade mišića, pri čemu u procesu prirodne odbrane dolazi do grčenja tih mišića. To je dakle cela naučna mudrost promaje koja je stala u dve rečenice.

Sa razlogom se opet nalazimo na početku, kod tog jadnog deteta, naplašenog magijom zvanom promaja. A razlog je taj što se neizostavno desi da to dete u jednom momentu odraste, postane tinejdžer i počne da razmišlja svojom glavom. Na toj raskrsnici nalaze se dva puta. Ili će dete nastaviti put pod gvozdenom palicom svojih roditelja ili će kao svako normalno srpsko dete izabrati suprotan put i misliti svojom glavom. I ovde leži lek protiv fantoma promaje. Ovde leži lek protiv svega što vam nameće okolina. I nije isto ako uporedite ostale tinejdžere sa našim. Srpski tinejdžeri imaju nešto što niko drugi nema. Ponekad se to javi i u najranijem detinjstvu, a ponekad kasnije, ali se u nekom momentu sigurno javi. A to je srpski inat!

Inat je po definiciji ponašanje suprotno očekivanom i složićete se da postoji svugde, ali srpski inat je fenomen koji zaslužuje da se posebno obradi. “E uradiću to pa makar crk’o” je rečenica koja prati ovu vrstu inata i najčešće je usmerena tako da nam u krajnjem ishodu donosi više štete nego koristi. Srbin će uraditi nešto pa maker naštetio sebi i/ili okolini. U ljubavi na primer, kad proradi inat, spašavaj se ko može. Ali zato inat leči promaju, jer iako se neko razboli, to sigurno nije od promaje pošto promaje nema, a ti kevo tripujes i smaraš. Međutim ista ova volšebna osobina može biti itekako produktivna u sportu ili ratu. Ima toliko primera kada je samo primenom čistog inata neka potpuno izgubljena bitka ili meč preokrenut u našu korist. I tu ispada da je srpski inat najjače srpsko oružje.

Inat je ono u šta se uzdamo u nedostatku moći, novca ili znanja i  zapravo se tera da bi onom drugom bilo loše “iz inata”, tako da ovi ishodi uopšte ne čude i veoma smo ih svesni. To je onaj fazon “Srbija sa količinom žita koje proizvodi može da hrani pola Evrope”, ali mi nećemo iz inata i nek svi pocrkaju od gladi! Ili ono kad moj dečko ne skapira šta meni prija i to naravno prosto ne uradi, ja onda ostanem tužna i iznervirana pa iz inata neću da se vidim sa njim, iako je upravo to ono što bih u tom trenutku najviše radila. Ovi i slični primeri su iritantni i svako se od nas u njima pronalazi, ali nam se opet iznova i iznova ponavljaju. Jer većini Srba nije dovoljno ako jednom stave ruku u vatru, već mi to moramo da radimo više puta, dok nam od ruke ne ostane ništa, a i tada postoji mogućnost da iz inata nista ne naučimo. I zato ću ja sada iz inata da završim ovaj tekst jer sam se iznervirala koliko sam svesna da gajim i zalivam taj svoj srpski inat, ali iz inata neću da ga prerastem! Bar me je izlečio od promaje!


Gordana Cosić, neobično uživa u običnim stvarima, najviše u jutarnjoj kafi na jutarnjem suncu i rojevima misli koje se tada stvore, stvarajući inspiraciju koja može da pomeri planinu. Ako se ikada i naljuti, samo joj kupite maline i sve će vam biti odnah oprosteno.

Editors choice