Intimno ženski: Kad ćutimo zajedno

Intimno ženski: Kad ćutimo zajedno

Atmosferu ugodne tišine u društvu partnera jednako cene i prepoznaju i muškarci i žene. Nije potreban razgovor, čak ni letimični dodiri u prolazu da bi se sa nekim osećali prisno. Kao da spadate tu gde jeste. Jedno uz drugo. Svako gleda svoja posla, a kad mu se onaj drugi obrati, to nije uznemiravanje. Možda će onaj ko nešto radi na računaru, na pitanje možeš li molim te da dođeš da probaš ovo, ne mogu da ocenim da li je dovoljno slano, odgovoriti sa ne mogu sad, a onaj ko kuva neće se osećati loše zbog toga. Uostalom, jelo uvek može da se dosoli.

Prihvatanje važnosti onoga što radi onaj drugi, deo je te neuznemirenosti u vremenu koje provodimo zajedno, dok nam pažnju zaokuplja nešto drugo.

Zajednički poslovi i sadržaji takođe ne zahtevaju mnogo priče. Možete da ispomerate nameštaj, napravite i završite veliko spremanje u roku od jednog popodneva, a da ne razmenite više od deset rečenica. Koje su verovatno poziv za asistenciju, kao dođi ovo da pomerimo, teško je, ja ću da poguram odavde, a ti povuci.

Uopšte, ako nemaju komentar, primedbu ili potrebu da nešto prodiskutuju i proanaliziraju, uigrani parovi ne pričaju mnogo.

Tišina u kojoj oboje nešto čitaju, ili gledaju film, ili su seli da popiju kafu, prijatna je i prisna.

Osim ako nije puna napetosti, jer se nije razgovaralo i diskutovalo o onome o čemu je trebalo.

couple by the sea love hug 153486 Intimno ženski: Kad ćutimo zajedno

Jer kad se dešava nešto neprijatno, treba reagovati. Nekad je neophodno i posvađati se, ali posle svađe bi trebalo da usledi razgovor, a ne uvređeno ćutanje. Tišina u kojoj je svako sam, besan i povređen i ne može, ne želi i ne pokušava da dopre do onog drugog, izraz je očajanja i nemoći. Možda je naša uobičajena emotivna reakcija uvređeno ćutanje, ali hoćemo da se oslobodimo napetosti, da razrešimo tu situaciju i da prestanemo da se ljutimo na partnera, ne smemo da ćutimo. Kad uvređeno ćutimo, to znači da očekujemo da se onaj drugi stidi i da se oseća krivim, da se izvinjava i pokušava da se iskupi. Ali ako ta igra (jer to je igra) ne funkcioniše, tojest ako se onaj drugi uopšte ne grize, nego smatra da je detinjasto i glupo dizati nos iznad problema i sakrivati se iza uvređenosti, onda treba da pokušate da sagledate stvari iz njegove perspektive i da se okanete kažnjavanja ćutanjem – jer ne radi. A i udaljava od rešavanja problema.

U uživanju i prijatnosti, dozvoljeno je i poželjno ćutati i veličati u tišini trenutke prisne opuštenosti, u kojima razmenjujemo energiju direktnim putem, bez potrebe da verbalizujemo prenos i razmenu.

U situaciji koja je problem, ćutanje ništa ne pomaže. Bolje je i vikati, nego sleđeno ćutati. Vikanje barem otpušta naboj i otkriva osećanja. Dostojanstveno ćutanje je providan i neefikasan zaklon – kao kad dete misli da se sakrilo zato što je pokrilo oči.

Verbalizacija problema je prvi korak u svakoj terapiji – kad se sa nečim suočavamo, neophodno je da to iskažemo rečima.

Kad uživamo, osećamo se sigurno, voljeno, zaštićeno, bezbedno, opušteno i radosno, reči nisu neophodne.

Izvori fotografija: galleryhip.com

Aleksina Đorđević