Isidora Sekulić: Prva žena akademik

Isidora Sekulić: Prva žena akademik

Provela je život skoro u tajnosti, a dela u dvanaest knjiga krase domaću književnost. Ostavila je trag i učinila srpsku književnost lepšom, tematski i misaono bogatijom. A imala je retko ime za ovo podneblje u to vreme krajem 19. veka – Isidora.

Ostalo je zabeleženo da se rodila u Mošorinu 16. februara 1877. godine u kući Ljubice i Danila, opštinskog beležnika. Krstio ju je brat Đure Daničića, pop Zolja, a kum bio tadašnji urednik novosadske “Zastave”, dr Milan Đorđević. Stoga se može zaključiti da joj je nekako od rođenja bilo predodređeno da se bavi knjigom. A ona ne samo da se bavila knjigama, već je i unapredila njene sadržaje. Često je znala da žali nad sudbinom iste: “Naš svet voli svakodnevno da pojede dobar ručak. Zimi, nedeljom, i sarmu. Kad li će tako zavoleti knjigu?”

Provela je detinjstvo u Zemunu, tadašnjoj Austrougarskoj, neprestano žudeći za svetlima Kalemegdana i Beograda. Mnogo vremena je posvećivala školovanju i obrazovanju. Prvo je završila Višu žensku u Novom Sadu, potom Učiteljsku u Somboru, pa Viši pedagogijum u Pešti. Prosvetnim radom je počela da se bavi u Pančevu, gde ubrzo postaje upravitelj Više devojačke škole. Neko vreme provodi u Šapcu, a 1909. je životni put odvodi u večno željeni i voljeni Beograd. I to Beograd kaldrmisanih ulica, učestalih balova, kafanama prepunih književnika i glumaca, prepunih pozorišta.

foto113 Isidora Sekulić: Prva žena akademik

Mlada Isidora 1912. godine

Međutim, ništa od tog burnog života ne zanima mladu Isidoru. Dane provodi prevodeći, pošto je savladala mnoge jezike, a zatim i pišući, te joj 1913. godine izlazi prva knjiga pod nazivom “Saputnici”.

U to vreme bukte balkanski ratovi i na Isidorinu nesreću u sveopštem leleku, krvi i smrti na svakom koraku, njeno delo biva loše dočekano od strane kritike. To je nije omelo da gaji radost u srcu. Uprkos svemu, putuje u Norvešku gde nalazi dugo traženi mir i tišinu. Tamo, u zemlji bajki, provodi svoje najlepše dane, uživa u šumama i fjordovima, divi se ljudima i irvasima. Preko dana obučena u bundu skija nepreglednim padinama, uveče uz toplu peć druži se sa patuljcima iz dečjih knjiga.

Taj period njenog života je i period njene bračne sreće. To je bio jedini put kada je priznala da ima muža. Sama sebe ponekad naziva gospođom Stremnickom. U to vreme 1913. godine piše iz Osla izdavaču Cvijanoviću u Beograd: “Nedavno sam javila kartom da mi se muž razboleo, i da što pre idemo odavde. Još nismo otišli. Emilu je bilo dosta rđavo (on je preležao ranije zapaljivi reumatizam i ima od toga vremena srčanu manu), a zatim kad se oporavio bilo nam je žao da ostavimo ovu divnu zemlju. Ja ću prosto umirati od jedne nostalgije više.”

U delu “Pisma iz Norveške”, koje se u Beogradu pojavilo 1914. godine, uobličila je svu čežnju koju je osećala za tom voljenom zemljom: “Severno osvetljenje ne samo da ti svetli, ono te gleda i vidi kao neko oko. Ono ti rastavlja čulo od duše, da jača bude strast gledanja, vid počinje da živi jednim odeljenim životom, jednom strasnom zagledanošću, i ti osećaš kako sunce diže ceo svet u neki prostor gde se kroz kristalni vazduh njihaju srebrne kadionice, i puše se raskošne boje koje nisu vazdušne varke.”

Opet greše kritičari, na čelu sa retko pogrešivim Skerlićem. Međutim, umna Isidora ni ovo ne uzima za zlo. Baš naprotiv, u nekoliko navrata je pisala o veličini i neprolaznosti Skerlićevoj, uoči godišnjica njegove prerane smrti.

foto39 Isidora Sekulić: Prva žena akademik

Njena "Pisma iz Norveške" zauvek čuvaju ljubav koju je osećala prema toj divnoj zemlji

Po završetku Prvog svetskog rata, umire joj muž. Ostala je sama u društvu glavobolje, usmerena jedino na neiscrpni rad, usamljenost i bolesti. Jedino što je moglo da je pokrene bila su letnja putovanja u Rim, Beč, Prag, Pariz i London.

Doktorirala je u Berlinu, sarađivala u časopisima, izlaze joj značajne knjige: “Đakon Bogorodičine crkve”, “Iz prošlosti”, “Kronika palanačkog groblja”… Sve ovo je išlo u prilog Bogdanu Popoviću da je predloži u Srpsku akademiju nauka. Iskreno zahvalnu Isidoru bojkotuju neki akademici, jer ne žele žene u Akademiji. Bez obzira ne sve, ušla je u taj “hram besmrtnika”. I to na glavna vrata – postala je prva žena akademik. Ostalo je zabeleženo da je zaodovljstvo bilo slušati njene reči iz pristupne besede.

Skromna i obična, kakva je uvek bila, žuri da se što pre opravda pismom Vasi Stajiću u Novi Sad: “Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih; ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je dakle Akademija priredila zbunjenost veliku…”

Za vreme druge okupacije Isidora je krišom izdala tri knjige i podelila ih prijateljima. Sa slobodom su procvetala i njena dela. Knjige po uspehu dostižu jedna drugu: “Zapisi o mome narodu” (1948), “Njegošu” (1951), “Govor i jezik” (1956), “Mir i nemir” (1957)…

Živela je skromnim, skoro isposničkim životom, često dane provodeći samo na komadu hleba i čaši vode. Za odmor nije znala. Po otomanu večito rastureni spisi, police pretrpane knjigama koje je kupovala novcem od penzije. Honorare je ili vraćala ili poklanjala. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, u prevođenju sa devet jezika, kucala je sama na pisaćoj mašini… Znanje koje je posedovala objašnjavala je u razgovoru za novine: “Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…”

foto210 Isidora Sekulić: Prva žena akademik

"Čuvajte se slave. Ljudi nisu došli na svet da budu slavni, već da rade..."

Muzika joj je bila nasušna potreba, a društvo mladih ljudi nešto u čemu je najviše uživala. Mnogi mladi pisci su joj dolazili na razgovor, znala je svaki njihov napisani red i preporučivala im da uranjaju u bogatstvo Vukovog “Riječnika”. I sama je umela da po nedelju dana traži odgovarajuću reč. Fotografisanje nije volela, zato i nema mnogo zabeleženih trenutaka ove velike književnice. Ona je to ovako videla: “Za mene nije bal, ni fotografisanje, ni parada. Za to postoje Lolobriđide. Ja ne volim publicitet. Od mog rada ostaće samo ono što vredi, ako nešto vredi?”

Poslednji put se pojavila u javnosti uoči svog osamdesetog rođendana. Umrla je dve godine kasnije, 5. aprila 1958. godine i skromno je sahranjena na Topčiderskom groblju. Naslednika nije imala, pa je imovina pripala opštini Savski venac, a knjige, pisaći sto i još neke kućevne stvari smeštene su u Univerzitetskoj biblioteci. Među njima je i stari zidni sat koji i dalje otkucava tačno vreme.


Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”