Postavila bih za početak par pitanja. Kako se pale mostovi? Kako se ne osvrće? Kako se zaboravlja? Tragam za odgovorima, jer su mi potrebni da koračam unapred, tamo kuda vode svi putevi. Jer trenutno stojim leđima okrenuta sutrašnjem danu ne želeći da ga doživim. Sve samo zato što nisam spalila mostove, zato što se neprestano okrećem. I nisam zaboravila.

Bilo nas je dvoje. Bio je trenutak i bilo je bola. Bili su pogledi, suze i prazne reči. Sada sam samo ja. Trenutka nema, ali ostao je bol. Ne gledam više kao tad, suze se ponekad skotrljaju niz obraze. Ali sada postoje prave reči. One koje su bile potrebne onda. Mnogo ih je i ne daju mi mira. Roje se i množe i ne puštaju me da prošlost pretvorim u prošlost. Pitanja su ostala kao obezglavljena bez odgovora, svako zašto pustilo je svoje korene u davno prošlom vremenu i čeka.

Nikada nisam bila pohlepna i sedela na dve stolice, ali sa ove dve nikako ne mogu da ustanem, a sve već poda mnom počinje da trne.

Neizrečene reči su one koje najviše peku. Peku onda kada nemamo kome da ih kažemo. Bole onda kada znamo da su toliko jake da bi promenile sve, a kada su nam bile od ključnog značaja nisu bile tu. Tapkaju nas po ramenu neprestano. Zovu nas da se okrenemo. I kako se ne okrenuti? Pitala sam već kako se pale mostovi. Kako se to radi onda kada stojimo jednom nogom na njemu, a drugom opipavamo zemlju? Smemo li spaliti sve mostove koji nas vežu za nešto do čega nam je nekad bilo stalo? Možemo li to preživeti i šta ako poželimo nekada da ga ponovo pređemo? Jer mi, ljudi, volimo da mučimo svoju dušu tako što oživljavamo bolne uspomene.

spaljeni mostovi Iskustva života: Zašto tada nisam rekla?

Polako bledimo dok stojimo zamišljeni nad onim što već odavno ne postoji

Prešlo mi je u naviku da iznova pičam staru priču. Kako je trebalo onda da se borim. Da kažem sve i da stanem iza svojih reči kao ratnik iza oklopa. I ponovo me bude isti sni gde se čupam iz kandži prošlog vremena i vičem da me pusti da živim. Da zaboravim. I svakog jutra shvatam da ponavljanjem stare priče neću izmeniti njenu suštinu, jer je ona nekada bila stvarnost i sada je vreme da postane prošlost.

Znam da izgovaranjem onda neizrečenih reči neću uspeti da me onaj koji treba čuje i shvati onako kako je onda trebalo. Jer onaj trenutak kada su te reči bile prave ostale su sa druge strane usana, a sada kada su konačno na slobodi nisu ništa drugo do bele zastave na polju gde je rat odavno završen i gde je palo mnogo žrtava. Pravi trenutak je samo jednom pravi. Da se dobije i da se izgubi. Mislim da je to dovoljan razlog da se zaboravi.

Natalija Krstić

Editors choice