Ispovesti treba da budu kratke. Siguran sam da ćete me razumeti.

Voleo bih da sve priče počinju kao i ova, jednog fenomenalnog dana, početkom maja…

Ovo vreme je idealno! Izuzetan završetak jednog izuzetnog dana. Bez učenja, malo muzike, malo klope, malo kafe, malo popodnevnog peglanje sa blejačima u školskom. A sezona je tek počela, samo da potraje ovako bez kiše i tokom praznika. Tada se na basketu sakupi najviše ekipa. Ej! A I kolokvijumi su najzad gotovi i onda me za nedelju dana čeka Barsa, Španija, Pikaso, onaj čika koji čudno izgleda i zovu ga Dali, rakija na zadnjem sedištu autobusa i desetodnevno uživanje sa društvom sa faksa. Jaoooj, Barselona, fenomenalno! Ići ćemo brodom od Đenove do Kosta Brave. Taman da prekratimo put, a možda i završim sa nekom zalutalom devojkom u uskoj kabini. Jedva čekam!

Moram da požurim. Dobro. Samo da odradim još jedan krug bajsom i stižem na vreme da ispratim ekipu. Ne volim što propuštam poslednju, jer biće im mnogo dobro. I koji je samo genije iz Unije isplanirao apsolventsku na koju se kreće 3 dana nakon završetka Elektrijade. Ej, pa Srbine! A ovaj bajs je stvarno dotrajao, uzimam novi sledeće sezone. Da mi keva zna da sam ponovo vozio Ibarskom… Požuri Miloše, skoro je 8.

Tada, pre možda četiri godine, provodio sam jako puno vremena vozeći svoj prethodni bicikl. Krstario sam mahom istim rutama, imeđu ostalog i Ibarskom, a to ludilo sam sebi i drugima objašnjavao uvežbanom frazom o apsolutnoj sigurnosti u sopstveno umeće i, u evo ovaj produžetak tela u vidu mog dvotočkaša.

Ovo u stvari znači da sam tada, na strmom polukružnom delu puta nedaleko od moje kuće, okretao pedale što brže, sa planom da, kao i uvek, kočenjem, usporim pre te nezgodne raskrsnice na kojoj treba da skrenem.

Hajde, hajde. Motaj pedale. Marijana će da te napenali što ponovo kasniš. Znači treba da se istuširam, obučem, … Kako ne volim da kasnim. Šta mi je trebao još jedan krug?! Uf! I po stoti put, kako je samo ova raskrsnica zajebana. Ne mogu da vidim da li idu kola dok ne počnem da skrećem. Ok, izlgeda da nema nikog, nema farova. Bezbedno je. Neko prelazi ulicu. Odakle su se samo stvorili?! Moraću da ih zaobiđem.

Tup, tup (prim. aut. onomatopeja otkucaja srca). Vidi, vidi, to je mali Marko sa devojčicom. Tup, tup. Već su krenuli da prelaze, neću moći da idem sredinom ulice, zaobići ću ih sa njihove zadnje strane uz ivičnjak. Tup, tup. Prošao sam. Ha! Kako me je samo pogledao. Pitam se da li me je prepoznao. Tup, tup. Zašto mi zadnji točak proklizava? Moram da ispravim volan inače ću skroz da izgulim bok i noge, a to ne bi valjalo. Tup, tup. Ispravljam volan… … … TUP! (prim. aut. onomatopeja udarca glave o asfalt).

Zadnji točak mi je proklizao o sitan pesak i kamenčiće nakupljene po obodu ulice. Kako se ubrzo ispostavilo, to istinktivno ispravljanje volana nije bilo baš najpametnije rešenje, jer se usled brzine kojom sam išao isti naglo okrenuo normalno, na moj pravac kretanja, zbog čega se bicikl prevrnuo, a ja poleteo u susret asfaltu. Dočekao sam se na ruke, nakon čega je usledilo prevrtanje, udarac, i još malo prevrtanja i udaraca. U svakom slučaju, dok sam sedeo u oblaku prašine, pregledajući udove, iznenađujuće svestan i bez vrtoglavice, pomislio sam da sam dobro prošao. Polako sam počeo da ustajem. Mali Marko je pritrčao da mi pomogne, dok je njegova devojka širom otvorenih očiju prebledelo stajala i nemo fokusirala moje lice. Prstima sam prešao u pravcu tog prestravljenog pogleda, osetivši blago peckanje i topao bol. Tada sam se setio da je poslednje što se desilo pre nego što se sve smirilio bio u stvari udarac moje glave o asfalt.

Da ne dužim dalje, rezime svega je bacanje i šutiranje bajsa, nerviranje jer sam znao da moram na ušivanje 10 dana pre puta, polučasovno smirivanje keve kada me je videla krvavog sa delovima kože koji slobodno vise po licu, po nekoliko kopči na dve rane na Maksilofacijalnom nakon nekoliko sati na Urgentnom, nemogućnost normalnog pranja ruku sledećih nedelju dana…

I zašto sam vam sve ovo ispričao? Jednostavno, nisam mogao više da izdržim i mislim da sve do jedne zaslužujete da znate istinu. Moje drage, verujem ste već potpuno skapirale. Naime, ta dva vama seksi ožiljka, koja su vas toliko puta oduševila dok ste prelazili dugim noktima preko njih, uz rečenice poput “Mica mala, mora da te je bolelo…”, kao što vidite, ne potiču od nesreće na burazerovom Harliju (prim. aut. Harley Davidson), udarca o šinu dok sam vozio snowboard ili slučajno zalutale čaše od koktela koja je ispala barmenu dok je izvodio bravurije šejkerom. Ne. Ta dva ožiljka, jedan pored desnog oka i drugi, onaj neprimetan, na bradi, potiču od kosmički precizno iscenirnog spleta okolnosti koji se završio potpuno neobičnim padom sa potpuno obične bicikle.

Verujem da ste mi već oprostile. Jer i vi i ja znamo da vam se ova priča o padu sa bicikla nikako ne bi uklapala u tu vašu sliku idealnog mužjaka koji je pred vama i koji, da li je moguće, postoji. U stvari, kada bolje razmislim, ne znam čemu ta konstantna buka i navodna komplikacija oko vas žena. Sve ste jako jednostavne. Da bismo dobili od vas to što u tom trenutku iskamo, samo je potrebno da vam kažemo ono što hoćete da čujete. I gotovo. Sada sigurno znate šta želite… Uživanje u tim svežim noćima pod baldahinom koji bešumno vijori iznad hladnih satenskih pokrivača, beskrajna čavrljanja pod mesečinom i hladne, krupne, tvrde jagode sa šlagom.


Miloš Marković – Filmofil. Gastronom. Zaljubljenik u fotografiju, sneg i besmislene rasprave do kasno u noć. Nema strpljenja za glupost. Voli da se smeje. Obožava kada devojke primete da ima retko maslinastozelene oči. Neizlečivi romantik. U pokušaju da odraste.

Editors choice