Ispovesti tačka com

Ispovesti tačka com

Priznajem, ispovedila sam se. Uredno. Ukratko. Bez posta i pričesta. Ateistički, u skladu sa mojim opredeljenjem.

Sa namerom?

Ne. Nije bilo namere. Probač sam. Moja ispovest? I javno bih je svima rekla. Anonimnost mi nije potrebna. Eto, probač sam. Probam da bih saznala što ne znam, neznajući unapred šta ču da saznam – logično. Verujem da je znanje isključivo empirističko, da nije urođeno i da se stiče. Uradiš, doživiš, preživiš, prevaziđeš, na kraju otkriješ ili saznaš ukoliko želiš.

Eto. Možda mi je jedino to bila namera. Da podlegnem zabavnom fenomenu kakvog je karaktera sada već čuveni sajt Ispovesti, i saznam kako utiče na mene lično, pa i na društvo.

Osmišljen je verovatno iz zabave. Pruža priliku da se nekolicina ljudi pronađe u jednoj ispovesti, ili da ih ta ista nasmeje. Da li dobijamo više od smeha? Da, ukoliko želimo da mozgamo na temu.

Sumnjam da je iko, vidite, u stanju da prizna, i pored zagarantovane anonimnosti, najcrnje o sebi. Anonimnost, stoga, ne garantuje slobodu govora. Da li se uopšte može i nazvati slobodom govora izrečeno pod imunitetom anonimnosti? Ponovo sumnjam.

Postoji nešto što se zove strah od osude, da ne pričam i o strahu za život i bezbednost.

Postoji još nešto, čoveku važno, a to je besprekoran ugled. Ako vas za ono što se o vama govori boli dupe, verovatno ste se već dobro usrali te se perete čuvenim: Šta me briga.

Briga vas je, kako da nije. Niko ne želi da bude omražen, osuđivan i neugledan u društvu. Zar stvarno ima onih koji teže ka tome? Trenutak je, recite.

Zar nije zapravo najveća laž da ne marimo za tuđa mišljenja? Marimo, još kako da ne. A, tako i treba da bude iz jednog prostog razloga:

Nismo uvek u stanju da sagledamo istinu sami.

Poslužite se bez straha onime što drugi misle kako biste izvukli najbolje za sebe. Kada već ljudi mogu vredno da zabadaju kljun u vaš život, možete i vi vredno, bez otpora, da saslušate svaku kritiku zarad usavršavanja. Što ne znači da treba slepo i strogo pratiti što vam se kaže. Sve ide na proveru, čak i ono za šta nam se čini kako ne zahteva istu.

Priznaj što svakome možeš i smeš Ispovesti tačka com

Priznaj što svakome možeš i smeš

A, što se virtuelnog popa tiče, može on mnogo toga da sažvaće i proguta, s tim što ga iskrenim i strašnim ispovestima ne hranimo. Trebao nam je šaljiv, takav i jeste.

Ko je još lud, na primer, da naširoko prizna kako je oženio rođenu sestru bivše i velike ljubavi. Dovoljno je što to čitavo jedno selo zna. Ne mora onda i e-pop, a samim tim i na hiljade njegovih e-sledbenika.

A, što se osude tiče, ne znam da li su gori oni koji su za osudu ili oni koji osuđuju. Svako ko je upro prst na nekog stavio je javno do znanja kako je on čist. A, ko ima potrebu da se hvali moralnim vrlinama je u stvari svestan kako je sposoban na isto ili gore. Tuđim se greškama sopstveni obraz najbolje pere. Što ipak ne znači da od osude treba dići ruke, ali u istoj ne treba ni bilo čije pronaći.

Nego, pošto priznah da se ispovedih jednom, da se razumemo, nisam ja ta koja krade komšiji kisele krastavčiće u hodinku zgrade.

U zdravlje, dragi moji.

Izvori fotografija: keepcalm-o-matic.co.uk, ispovesti.com


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.