Prva dugmad su pravljena od kamena, ćilibara i kostiju. Arheološki nalazi su potvrdili da su dugmići od ćilibara stari oko 10.000 godina. U starom Egiptu dugmad su izrađivana od zlatnog lima i glazirane gline. Dalja arheološka iskopavanja su otkrila zlatnu, koštanu i kamenu dugmad iz doba Persije, antičke Grčke i Rimskog carstva. U drevnom Rimu su prvi put napravljeni otvori kroz koje se dugme provlači. Dugmiće sa rupicama su u Evropu doneli krstaši posle osvajačkih pohoda na Istoku.
Dugmiće sa rupicama otkrili su krstaši u osvajačkim pohodima
U narednim vekovima proizvođači, pre svega u Parizu, usavršavali su njihovu izradu, organizovani u esnafe. Dugme postaje statusni simbol. U srednjem veku bila je prava retkost posedovati ovaj mali detalj. Dugmiće su, pričvršćene na haljine ili odela, nosili plemićka elita i aristokrate. Dragocenost dugmadi se vidi i u tome što je ostavljano kao nasleđe. Evropa je bila opčinjena dugmićima toliko da ih je crkva prozvala ”đavolskom zamkom”. Najtraženiji su pravljeni od metala, slonovače, kornjačinog oklopa, dragog kamenja i stakla. Tako oblikovani dugmići presvlačeni su tkaninom.
Susret francuskog kralja Fransoa I (François Ier) i engleskog kralja Henrija VIII (Henry VIII) iz 1520. godine je istorijski dokaz da je dugme igralo ulogu u određivanju klasne pripadnosti. Fransoa je, naime, nosio odoru sa 13.600 dugmadi, а ni Henri nije bio manje okićen. Još jednog francuskog vladara dovodimo u vezu sa dugmićima, Napoleona Bonapartu (Napoléon Bonaparte). On je pozvao svog krojača i naredio mu da vojnicima zašije dugmad na rukave kako ne bi stalno brisali nos uniformom.
Henri VIII u odelu prekrivenom dugmićima od poludragog kamenja
O našoj kulturi dugmića govori zapis iz 18.veka koji oslikava Srbe u vreme Habzburške monarhije. Dugmad su se koristila kao ukras i imala su veliku vrednost. Tako se za dugme od plemenitog metala mogao pojesti ”kraljevski doručak i plemićki ručak ”. U Zapadnoj Evropi dugme više nije bilo privilegija. Proizvodnja postaje masovnija. Pored malih radionica, otvaraju se i velike fabrike. Najčuvenija, zato što je bila prva, je ”Batersi” u Londonu. Sredinom 19. veka dugmad ulaze na vrata ženske mode. Najpopularnija su dugmad od zlata ili pozlaćena, koja su, među bogatima, do tada smatrana vulgarnim. Elita je nosila dugmiće od roga, sedefa, dragog kamenja i stakla. Koristili su dugmad kao nakit. Kada je engleska kraljica Viktorija (Alexandrina Victoria) postala udovica, donet je propis o odeći za žalost na kojoj su dugmad od crnog stakla.
Krajem 19. i u 20. veku upotreba je porasla zahvaljujući novootkrivenim materijalima, krabinog oklopa i veštačkih materijala poput plastike. Kasnije, posle dva svetska rata, velikih kriza i promena, luksuzna izrada biva zamenjena jeftinom. Za vreme Drugog svetskog rata, usled nestašica sirovina, dugmad su izlivana od želatina.
U vremenima kriza dugme počinje da se proizvodi od plastike
Pojava rajsferšlusa šezdesetih godina 20. veka je dugmetu nanela još jedan udarac. Proizvodnja mu je opadala sve do pojave mašinskog prišivanja kada se dugme vraća u svakodnevnu upotrebu.
Savremeno doba donelo je bizarne inovacije. Firma “Romen Žerom” (Romain Jerome) i njen poslovni projekat “DNK čuvenih legendi” pokrenuli su proizvodnju dugmića izrađenih u obliku propelera, od čelika sa “Titanika” (Titanic) i iz brodogradilišta u kojem je brod nastao. Samo par koštao je 552 dolara.
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
