Prethodne tekstove iz serije “Istorija koju niste učili u školi” možete da pronađete ovde.

Tri mlada oficira vojske Kraljevine Jugoslavije krišom su 15. marta 1941. godine prešli jugoslovensko-grčku granicu preko planinskog venca iznad Đevđelije. Na samoj granici u zemlju su zabili svoje oficirske sablje i ostavili kratko pismo za kneza namesnika Pavla Karađorđevića:

Vaše kraljevsko visočanstvo,

Izdaju koju spremate narod će suditi. Mi smo za nju saznali i zato napuštamo Kraljevu gardu kojom Vi komandujete. Odlazimo u Grčku da se stavimo na raspoloženje prijateljima za borbu protiv zajedničkih neprijatelja. Ako Vas narod zbog ove izdaje pozove na odgovornost, mi ćemo se vratiti u zemlju da se, kao i naši očevi, borimo protiv neprijatelja slobode.

Poručnici: Sava Konvalinka, Momčilo Smiljanić i Zvonimir Vučković

Tek stasali mladići, klasni drugovi sa Vojne akademije, saznali su da će knez Pavle potpisati pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Pritisnuta sa svih strana, Kraljevina se nalazila u bezizlaznom položaju. Knez Pavle je između neminovnog stradanja s jedne, i napuštanja demokratije i starih saveznika nemoćnih da pomognu s druge strane – izabrao sporazum sa nacističkom Nemačkom. Hladni, suzdržani knez nije razumeo mentalitet i želje svojih podanika, posebno Srba. Dok je u zemlji tinjalo potmulo nezadovoljstvo, tri mlada gardijska oficira odlučila su da stave svoju čast ispred zakletve monarhu i prebegnu u Grčku. Dočekani su sa oduševljenjem Grka, teško pritisnutih italijanskom ofanzivom na severu. Ipak, pre nego što su stigli da odu na front, u Atinu su stigle vesti da je srpski narod ustao protiv saveza sa Nemačkom i Italijom i zbacio kneza Pavla. Dok se na ulicama Atine slavio herojski potez jugoslovenskog naroda, trojica oficira su se zaputila nazad u svoju zemlju. Stigli su u Beograd u danu kada su nemački bombarderi posejali smrt po srpskim gradovima. Tri pobratima stegli su jedan drugom ruke, kratko se zagrili i zaputili se u svoje jedinice, da svojim životom brane otadžbinu. Nisu ni sanjali da su tog šestog aprila poslednji put sva trojica stajali zajedno.

slika 13 Istorija koju niste učili u školi: Prijateljstvo, rat i igra sudbine

Šestog aprila 1941. Beograd je krvario iz mnogo rana. Prestonica je postala grad duhova i pustih ulica prekrivenih leševima. Vojska je odmarširala u susret neprijatelju. Otpor je trajao samo 12 dana

Sava Konvalinka je bio Slovenac, rođen u Dolenjskim Teplicama. Momčilo je bio Srbin, iz ugledne porodice Smiljanić, rođen u selu Ravni podno Zlatibora. Zvonimir Vučković je bio sin Hrvata i Srpkinje, rođen u Bijeljini. Otac mu je rano preminuo, pa se majka udala za Srbina, oficira Aleksandra Vučkovića iz Vranja. Zvonko je očuha veoma voleo, pa je kao znak zahvalnosti uzeo njegovo prezime. Iako različitog porekla i nacionalnosti, tri mladića su postala nerazdvojna u Nižoj školi Vojne akademije. Nazivali su jedan drugog pobratimom, a Zvonko se zabavljao sa ćerkom Momčilovog brata. Sva trojica su odrasli uz priče o herojstvu srpske vojske u Prvom svetskom ratu, zadojeni patriotizmom i osećajem časti.

Nesrećni Aprilski rat nije potrajao dugo. Za 12 dana vojska sila Osovine je pregazila Jugoslaviju i preko 270,000 oficira i vojnika, mahom Srba, našlo se u zarobljeništvu. Igrom sudbine sva tri pobratima izbegla su nemačke logore. Neko vreme su se krili kod rodbine. Kada su stigle vesti da se organizuju pokreti otpora protiv okupatora, spremno su se odazvali. Sudbina ih je smestila na različite strane. Sava Konvalinka i Momčilo Smiljanić priključili su se partizanima, dok je Zvonimir Vučković otišao na Ravnu goru, kod Draže Mihailovića.

slika 32 Istorija koju niste učili u školi: Prijateljstvo, rat i igra sudbine

Tri pobratima nekoliko dana pred beg u Grčku

Prvi meseci ustanka doneli su nenadani uspeh. Oslobođena je velika teritorija, omeđena Drinom na zapadu, rekom Uvac na jugu i velikim gradovima centralne Srbije na istoku, dok se na severu pružala sve do predgrađa Beograda. Borci ideološki suprotstavljenih pokreta otpora ponekad su sarađivali, a češće se tolerisali i sa podozrenjem gledali jedni na druge. Sa početkom nemačke ofanzive započeli su i međusobni sukobi, koji su uskoro prerasli u građanski rat. Srbiju je zadesila katastrofa. U okupiranoj zemlji, rasparčanoj i izmučenoj, narod se podelio i teško zakrvio. Na obroncima Gojne gore iznad Užičke Požege ponovo su se sreli pobratimi Momčilo Smiljanić i Zvonko Vučković. Posle ogorčene borbe, jedan od komandanata je saznao da protivničkom jedinicom komanduje njegov pobratim i pozvao ga da se sastanu i razgovaraju. Sreli su se na mostu na ničijoj zemlji. Ovako se Zvonko Vučković seća susreta:

Desetak naoružanih mladića, među njima i Momčilo koji je ostale nadvisio za glavu, prilazili su mostu. Potrčah mu u susret bez Ljubiše, koji je skamenjen ostao na mestu. Razdvajajući grupu partizana žurio sam Momčilu u susret. Sačekao me na sredini drvenog mosta podbočenih ruku, kao da me prvi put u životu vidi. Kad htedoh da ga zagrlim, on oštro odmače glavu. Kao ukopan stajao sam pred njim. Iako se fizički nije promenio ni za dlaku, ja sam se u neverici pitao da li je to zaista moj drug Momčilo. Čuo sam samo prvih desetak reči koje je sa visine izbacio:

‘Zdravo, druže. Za koga se boriš? Za kapital, za Engleze, za kralja, za zlato i đubre kao što ste svi vi sa Ravne gore?’

Ne sećam se koliko je još govorio i šta je rekao. To više nije bilo važno. Verovatno me Ljubiša poveo za ruku, jer bih se teško dovukao do naših.”

Dva pobratima su se razišla na uskom mostu na Gojnoj gori, činilo se – zauvek. Sudbina je imala druge planove. Krajem novembra, u danima sloma slobodne teritorije, Momčilo Smiljanić je sa svojim partizanskim odredom branio visoravan Crnokosu iznad Kosjerića od napredovanja Nemaca. Herojski se borio protiv nadmoćnog neprijatelja i kao Tanasko Rajić do poslednjeg trenutka ostao uz svoje topove. Teško ranjen u glavu, bez jednog oka, poslednjim atomima snage uspeo je da se sakrije u obližnjem potoku kada je svaki otpor slomljen. Pod okriljem noći dovukao se do obližnjeg sela. Seljaci su ga odneli kod rodbine koja ga je krila neko vreme.

slika 22 Istorija koju niste učili u školi: Prijateljstvo, rat i igra sudbine

Na slici desno stoji Zvonimir Vučković, poručnik u Kraljevoj Gardi vojske Kraljevine Jugoslavije. Godine 1942. proglašen za vojvodu takovskog. Levo od njega je pukovnik Draža Mihailović

Nastupili su dani straha. Partizani su potpuno razbijeni i povukli su se u Rašku. Četnici su se sakrili kod jataka po selima. Nemci su češljali sela i tražili skrivene borce. Kazna za svakog partizana koga bi pronašli bila je smrt, kao i za one koji su ga krili. Momčilovi rođaci se u strahu obraćaju Zvonku Vučkoviću da im pomogne i sakrije pobratima. Zvonko se sa pukovnikom Dražom Mihailovićem nalazio u selu Lunjevica kod Gornjeg Milanovca. Prihvatio je da pomogne drugu i organizovao da ga ranjenog prebace kod njega.

Do ove tačke, verzija sudbine Momčila Smiljanića, koju će godinama kasnije pričati Zvonko Vučković, istovetna je onoj koju je zapisao Momčilov saborac iz redova partizana Ratko Martinović. Vučković piše da tek što je Momčilo stigao, bez oka, sa zagnojenom ranom i u teškoj groznici, čuli su se glasovi da nailazi nemačka patrola. Zvonko je brže-bolje pobratima sakrio kod rođaka i sa ostalim četnicima pobegao u planinu. Kada se vratio posle sedam dana skrivanja, rođak ga je dočekao ćutnjom. Jedva je priznao da je naišla nemačka patrola i primorala ga da izda Momčila, koga su odveli u Milanovac i ubili. Vučković beleži da je za izdaju bila zaslužna grupa oficira iz štaba pukovnika Mihailovića. Oni nisu želeli da kriju partizana, a sa podozrenjem su gledali i na Vučkovića zbog njegovog hrvatskog porekla. Zvonko je bio očajan i teško je podneo smrt prijatelja.

Druga verzija je znatno drugačija. Smiljanićev saborac Martinović navodi da Zvonko nikad nije ni želeo da pomogne Momčilu, već ga je samo namamio da mu se preda i potom ga zverski ubio pred ostalim četnicima. Potom ga je, navodno, ostavio da trune u jednom potoku i danima branio da ga rodbina sahrani.

Istina je zauvek ostala pokopana sa telom nesrećnog Momčila Smiljanića. Možda neka naznaka može da bude činjenica da je Zvonko ostao u dobrim odnosima sa delom Momčilove rodbine i potom oženio njegovu blisku rođaku, sa kojom je u braku proveo duge godine.

Dva preživela pobratima, Zvonko Vučković i Sava Konvalinka, nastavili su sa ratom na sukobljenim stranama. Partizani su pobedili, a Vučković je bio među retkim četničkim komandantima koji su uspeli da se izvuku preko granice. Proveo je život u emigraciji, zauvek odvojen od svoje domovine. Sava Konvalinka je učestvovao u pobedi, postao general i decenijama živeo u Beogradu. Nikada se više nije sreo sa svojim pobratimom, niti mu oprostio što je stao na stranu ideoloških protivnika. Doživeli su duboku starost i igrom sudbine umrli u samo nekoliko dana razlike, 2004. godine. Tri pobratima konačno su se opet srela, u tišini smrti.


Petar Ristanović je budan noću, jer je grad pod senkama mnogo lepši nego ogoljen dnevnim svetlom. Kad god zažmuri, vidi svet kakav bi voleo da bude i opsednut je traganjem za čarobnom kombinacijom reči koja će ga stvoriti.

Editors choice