Znam šta mislite, Zlatokosa i Vuk nemaju nikakve veze jedno s drugim, iz potpuno su različitih priča. Evo kako su se sreli Zlatokosa i Vuk.

Rekao je: “Čekaću te”.
Rekla je: “Neću doći”.
Rekao je: “Čekaću svejedno”.
Došla je. Čekao je.

Gusta tamna dlaka prekrivala mu je obraze i bradu iz koje su izvirivali beli zubi. Nesigurna je, srce joj ubrzano lupa, dlanovi se znoje. Čula je priče o Vukovima, ali ipak je došla. Da vidi hoće li je stvarno čekati, samo to da proveri. Predložio je da pođu. Znala je da ne bi trebalo, ipak, krenula je ćutke.

Pokušavao je da je opusti. Brbljao je, skakao s teme na temu. Čudila se koliko je spokojna uz njega. Poželela je sve da mu kaže, ali… Zna ona Vukove, neće se prevariti!

Vreme je proletelo, bližio se rastanak, pomislila je: “Odustaće”.
Usledilo je pitanje: “Kada ću te ponovo videti?” Nije znala odgovor. Uhvatio ju je nespremnu. I ovo je bilo previše. To se moralo prekinuti. Odgovorila je: “Ne znam, videćemo se nekada”. Nije prihvatao “ne” kao odgovor, bio je uporan. Bilo joj je teško da ga odbije. Verovala mu je iz nekog razloga, ni sama nije znala zašto.

Svaki put ju je čekao i ona je dolazila. Mislila je: “Dosadiće mu, odustaće”.
Zna ona Vukove. Mamio je najbolje iz nje. Smejali su se, svađali, plakali. Voleli se i odbijali da veruju u to. Plašili su se svake promene, svega što bi moglo da poremeti njihov mali svet, jer oni su iz različitih priča – Zlatokosa i Vuk.

A onda se dogodilo nešto što on nije očekivao. Rekla je, gotovo nečujno: “Čudno je. Mislim da te volim”.
Jagodice su joj porumenele, to mu je bilo smešno, ali to što je čuo zaledilo ga je i nije mogao da se nasmeje. Tako je dugo čekao, a sada je ostao ukopan u mestu, nemoćan da bilo šta kaže ili uradi. Zabrinuto ga je pogledala, pokušavala je da potisne primisao da on jeste baš takav Vuk kakav je očekivala da bude. To je bilo nemoguće, to bi je slomilo.

Osmehnuo se i rekao: “Znam na šta misliš. I ja tebe volim, zaista”.
Dočekala je potvrdu svoje vere, jer bio je njen nežni, verni, pitomi Vuk. Voleo je svaku njenu “ljudsku” vrlinu i manu, trudio se da joj pruži sve što Zlatokosa i zaslužuje. Volela je Vuka i nadala se da ona izreka “Vuk dlaku menja, ali ćud nikada” nije primenjiva na sve Vukove.

Tako su Vuk i Zlatokosa iz potpuno različitih priča, ipak uz malo truda i mnogo ljubavi uspeli da se spoje.


Milica Ivanović je student Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Zaljubljenik u putovanja i sve kulture sveta. Zavisnik od sunca i morske vode, mirisa soli, palmi i zvuka talasa. U lošim odnosima sa nepravdom, duboko veruje da pravda uvek pobeđuje. Obožava svoje prijatelje, koji je uvek dočekaju pri padu. Trudi se da svaki momenat provede sa najbližima. Ljubitelj crnog vina zimi, belog leti i skadarlijske kaldrme. Voli i voli da bude voljena.

Editors choice