Iz priča za laku noć: Nevesta u žitu

Iz priča za laku noć: Nevesta u žitu

Sreo sam je pozno u noći.

Sećam se da sam krišom, iako sam živeo sam, napustio usijane zidove kuće koja je, nakon smrti moga očuha, pripala meni. Nisam ga voleo, kao ni niko od mojih devetoro braće i sestara, od kojih sam poslednji ja ostao. Vest o njegovom nestanku nikog nije pogodila. Rekli su nam da je stradao obilazeći svoje parcele žita. Kako, nisu naglasili. Niko se od nas nije ni raspitivao, kao da nismo poverovali u njegovu smrt. Ja ga još uvek ubrajam u žive, tek ponekad ga povežem sa smrću.

Izmicao sam tom sićušnom domu koji sam jedva osposobio za život unutar njega. Vazduh je te noći bio gušći no inače. Teško sam ga hvatao. Naprezao sam grudi tražeći svežinu, naizgled nepostojeću. Znojio sam se, iako nisam bio izložen velikom naporu.

Zakoračio sam odlučno ka reci. Od upornog i glasnog disanja, ni žubor reke nisam mogao da čujem. Kao dete nikada nisam smeo da joj se približim, valjda zbog natprirodnih priča koje su oduvek bile vezivane za nju. Zaboravio sam te noći na strahove iz detinjstva. Čvrstim korakom sam išao ka vodi, ponašao sam se kao da odgovaram na neki važan poziv. Nisam zastajkivao.

Mesečev sjaj sam trpeo. Pekle su me oči. Goreo sam. Od svanuća ni nagoveštaj. Priželjkivao sam potajno u sebi jutro. Možda sam se bojao nečeg. Nisam se zaustavljao, međutim. Snagom noći bio sam gonjen. Neke želje iz davnina bile su mi vetar u leđa.

Kroz tu neobjašnjivu težinu vazduha, prevalio sam nedovršene kilometre. Izmakao sam reci. Približio sam se imanju koje je pripadalo mom očuhu. Naizgled ga neko još uvek održava.

Prestravljen prizorom, nastojao sam da gutam knedle. Pred tim zlatnim poljem žita ostao sam nemoćan. Postiđen. Bezvredan. Krupna zrna, napojena pozlatom mesečine, piljila su odvažno u mene.

Podigavši glavu, video sam nju. Neuravnoteženim osmehom, bosa, u venčanici, plesala je. Gazila je zasađenu pšenicu. Zacenjena. Divlja. Kao da nisam stajao blizu nje. Mislim da je bila nesvesna čak i svog postojanja.

Čula se muzika. Muzika za koju svirači iz obližnjih birtija nisu nikada čuli. Muzika neljudska. Pasala bi na neku đavolju gozbu, gde su oči crvene, tela preplanula, a misli krvoločne.

Čuo sam za nju. Devet puta je već viđena. Deseti sam je video ja.

moonlight by dyingtears79 d5c8ufp Iz priča za laku noć: Nevesta u žitu

Ona je bosa i mrtva cele noći plesala

Sledećeg jutra, u podnožju hladne reke nađeno je jedva živo novorođenče. Mene su tog jutra pronašli mrtvog. Raširenih ruku i nogu posred žita.

Moja je majka dolazila po svoje i ostavljala bogalje na vodi. Niko od mojih devetoro braće i sestara nije preživeo nevestu u žitu, nisam ni ja.

Majku smo prokleli kada se ushićena venčavala za “čoveka” za kog je i pisana nestvarna muzika uz koju je plesala u žitu. Za čoveka crvenih očiju, preplanulog tena i krvoločnih misli.

Valjda se više vraćati neće, sada kada je uzela i poslednje od svoje dece.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.