Izbeglice iz Besmisla

Izbeglice iz Besmisla

Kiša je prijatno dezinfikovala ulice. Tišina svira tragove dok je seća na samo njoj znanu pesmu po čijim taktovima je tačno znala koliko još ulica Neko treba da prođe, pre nego što začuje zvono na svojim vratima.

Čežnje rastu u vazduhu, a noć odiše sećanjima čiji miris lako odnosi u jedan od onih života u kome se čovek lako nosi mišlju kako će sve krojiti po meri svojih potreba.

Zaista, koliko oblika života proživimo pre nego što zaista život počne?

U ovom slučaju bilo je to u međuvremenu života, na mostu koji povezuje javu i san, gde hrabrost odnosi svaku pobedu u borbi sa parazitskim strahovima koji pokušavaju da žive na račun iste. Uporedila bih ga sa jednim od mnogih u Veneciji, ali mi pomisao na sparan i vlažan vazduh u njoj to ne dozvoljava. U suprotnom, venecijanski Most uzdaha (Ponte dei Sospiri) bio bi savršeno mesto za otpočinjanje priče o tome da život zaista počinje tek kada se srce po drugi put u životu rodi.

Most Izbeglice iz Besmisla

Strepnja, nagoveštaj, čekanje...

Bilo je to, ipak, na mostu Ponovo rođenih, gde susret dva pogleda stvara novi početak, gde otkucaj srca prepoznaje, bar na tren, svoj srodni damar, gde zažive magneti za koje nisi ni znao da postoje duboko u tebi. Most koji povezuje grad Besmisla i Smisla.

Tu, na mostu Ponovo rođenih reči nemaju nikakvo značenje, prevode se u osećanja.

Luna je posmatrala mesec nad rekom Uzdaha, kada je pored nje prošao stranac i slučajno je okrznuo po ramenu, a nakon toga zastao pokraj nje. Da je verovala u slučajnost, verovatno nikada pre toga ne bi čitala uporedne horoskope i razlog zbog koga je verovala da baš taj utorak nosi ime sudbine ne bi tražila u rasporedu planeta koje su se upravo tog dana savršeno poklapale.

Pažljivo je slušala tišinu stranca i jasno razumela svaki impuls srca koji je nagoveštavao ponovno rođenje.

Skupljali su poglede rasute po mostu napravljenom od istarskog kamena i u svakom od pogleda videli svoj odraz, misleći kako je to samo još jedno od mnogih varljivih ogledala sreće. Ipak, trenutak između treptaja i pogleda bio je sasvim dovoljan da u njega stane smisao razočaranja svih pokušaja života dok su bežali iz besmisla jednog jedinog za koga su mislili da žive.

Živeti nije brojati dane, mesece i godine kao pijan dinare. Štedeti, ne! Živeti, to je više kao kupiti samo jednom flašu najskupljeg italijanskog ili čileanskog vina i osetiti istinski ukus grožđa kupanog suncem. – mislila je Luna u trenutku kada je stranac odlazio od nje. Preko mosta Ponovo rođenih, vraćajući se u grad Besmisla.

Posmatrala je svoj odraz u reci Uzdaha i trudila se da upamti kakav osmeh bi trebalo da ima ukoliko ikoga zavoli kao što je pomislila da bi mogla da voli stranca, poznanika, čoveka bez imena, ili jednostavno, osobu koju je – kad god joj je nedostajao – oslovljavala sa Neko.

Mesečina Izbeglice iz Besmisla

“Možda u nekom drugom životu prepoznaš mene k'o ukus vina...”

Poslednji taktovi pesme vraćaju u hladnu, kišovitu junsku noć i leto (bez)smisla.

“Ti pesma, ja zvuk, ti ptica, ja jug, ali ne dolaziš često.”

Na mostu Ponovo rođenih, Luna je dala prećutno obećanje da će probati jug kao zrno grožđa oličenog u čaši najskupljeg italijanskog vina u rukama čoveka koga voli. Samo, kada ga ponovo sretne…


Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”