Ne mogu nikome da se prilagođavam
To je verovatno istina. Ali možda bi se taj neko prilagodio nama više nego što smemo da očekujemo. Možda bi to prilagođavanje bilo obostrano i možda bi nam donelo mnogo više zadovoljstva nego što smo u svom skepticizmu mogli da pretpostavimo. Koliko je strašno modifikovati svoju dnevnu rutinu i malo olabaviti sa svojim navikama, da bismo nekome pružili šansu da zauzme mesto u našem životu?
Imao je svoju šansu
A zašto ne bi imao još jednu? Pogreši čovek. Možda i mi upravo pravimo grešku, koja ne mora biti nepopravljiva, ako rešimo da nekome pružimo drugu šansu. Međutim, mi to nećemo uraditi, zato što je ona odbrana i zaštita od ljubavi u nama jedva čekala da ga prozove “aha, evo ga, zabrljao je, znala sam, gotovo je”.
Kad vrebamo greške, greške ćemo i dobiti. Kad tražimo izgovor da od nekog pobegnemo ili da mu uopšte i ne dozvolimo da nam se približi, naći ćemo ga, u ponašanju onog drugog. Najlakše je optužiti bez gledanja u sopstveno malo, stisnuto, uplašeno srce.
