Nikad mi nije bilo jasno zašto neko ne može da izađe jer nema društvo. A to sam čula i od žena i od muškaraca. Ne znam šta nekog sprečava da izađe sam, naročito ako ga zanima neki sadržaj, odnosno ako ide na koncert, u bioskop, pozorište, na izložbu, promociju, književno veče…
Da li je neophodno da imamo društvo da bismo mogli da razmenjujemo utiske, i da li je moguće da uopšte ne bismo imali nikakve utiske da nije društva koje nas obavezuje na razmenu?
Ili nas u suštini ne zanima preterano neki događaj, nego je događaj prilika da se družimo, pa ako nema društva, možemo i da propustimo događaj.
Ili se ipak radi najviše o tome da je suviše čudno izaći sam.
Kao da će u gomili ili velikoj grupi ljudi neko primetiti da ste sami.
A možda se bojite da niko neće primetiti?
Ili, ako primeti, da vam neće prići da se upoznate i družite, nego će se držati podalje, jer samo frikovi izlaze sami?
Znam ljude koji uopšte nisu u stanju da negde odu, ako nemaju unapred dogovoreni susret sa ekipom. Čak i ako se radi o kafani, odnosno mestu gde će sigurno sresti nekog poznatog, jer njegova ekipa uvek ide tamo. Iz nekog razloga, njima je nemoguće da odu u kafić gde stalno izlaze, da sednu i naruče piće i provedu tamo sat vremena – vreme za koje će se sigurno pojaviti neko kome će moći da se pridruže.
Znam i one koji idu svuda gde im se ide. Ako se osećaju raspoloženi za kafanu, sednu u kafanu i piju, bez ičijeg blagoslova. Obično neko naiđe. Ako i ne naiđe, kad im je dosta, oni odu u šetnju ili odu kući i uopšte se ne osećaju loše i kao da se nisu proveli samo zato što su izašli sami. I nisu fikovi. Izlaze oni i sa društvom, ako im se ide tamo gde ide društvo.
Poneki individualac se usudi da se dobro provede potpuno sam
Iako se čini da je muškarcima lakše da se odluče da izađu sami, jer ako ih neka pijana ženska bude smarala i pokušavala da im se nakači, lako će se odbraniti, nije im ništa lakše nego ženama.
Oni se odlučuju na samostalni provod jednako retko kao i žene, koje realno jesu u opasnosti da imaju problema sa nekim navalentnim primerkom muškog roda koji je ubeđen da sama žena traži tačno određenu stvar, koju on sigurno može da joj ponudi.
Kakav god rizik bio, činjenica je da ako imate omiljeno mesto, verovatno poznajete konobare i gazdu i da ako sami odete na provereno mesto, nećete biti prepušteni sebi u nekoj eventualno neprijatnoj situaciji. Zatim, ako se dosađujete kad izađete sami, više nego što se osećate neadekvatno i preterano upadljivo, uvek možete da sednete za šank i zapodenete priču sa osobljem, a pogotovu uvek možete da budete online, svuda i na svakom mestu, što ljudi često rade i kad su u društvu.
Na svako veće dešavanje možete otići sami, bez bojazni da ćete izgledati čudno. Nije neobično ići sam u bioskop, mada ćete sebi možda reći da isto tako možete da sedite i sami kod kuće i gledate film. Ali veliko platno je veliko platno, a mrak u sali i kesica kokica dovoljni su da se osećate ušuškano i opušteno.
I kad se odvažite i izađete sami još dok je dan, prošetate, obiđete prodavnice ili samo gledate izloge, pa onda odete u pozorište ili bioskop, pa posle svratite u omiljeni kafić na piće i zaključite, kad stignete kući, da ste se proveli bolje nego puno puta sa društvom, skontaćete da vam je u stvari bilo skroz dobro u sopstvenom društvu. Tome služi izlazak bez čopora.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
