Između dva neba

Između dva neba

O ljubavi i (ne)prolaznosti

Sentimentalno lutanje kroz prošlost često ume da stvori knedlu u grlu, jer prošlost je kao riblja kost, onemogućava normalno disanje. Ponekad dovodi i do gušenja – makar u suzama. A suze su samo vidljiva raskoš ponornice, makar možete da uzviknete “I ja sam izvor nečega!” Nemoguće je izbeći putovanje kroz prošlost, uslovljeni smo time, a Vong Kar Vaj (Wong Kar Wai) je svestan toga i zato njegove priče putuju kroz vreme. Ovaj kineski režiser rođen je 1956. godine u Šangaju, a već sa pet godina se sa majkom seli u Hong Kong (ostavivši za sobom oca, brata i sestru), gde zbog jezičkih problema (kantonski dijalekt je naučio tek sa 13 godina) najviše vremena provodi u bioskopu, što je, verovatno, ostavilo dubok trag na njemu, budući da se kasnije posvetio filmu, iako nikada nije završio filmske studije. Nakon završetka studija na odseku za grafički dizajn, 1980, Kar Vaj koristi priliku da se uključi na kurs honkonške TVB (Television Broadcasts Limited), gde kasnije dobija i stalno zaposlenje kao scenarista.

Svoj rediteljski debi ima filmom “As Tears Go By”, 1988. godine, a 1990. snima i “Days of Being Wild”, i već njima udara sopstveni žig na filmskoj traci, od kojih je možda i najjači – lišenost kraja. Ili nemogućnost, jer Kar Vaj nadovezuje svoje filmove, bilo kroz teme ili likove, kao da je i sam u potrazi za nečim, stojeći pred vratima prošlosti i sadašnjosti, čak i budućnosti, i otvarajući ih po sopstvenoj potrebi, što se oslikava kroz njegove naredne filmove. “Chungking Express” snima 1994, i u njemu, u obe priče, glavni je lik policajca. Iako je, čini mi se, glavni lik u svim njegovim filmovima – vreme, koje on simbolički prikazuje na različite načine, od trenutka (u filmu “Days of Being Wild”, mladić govori devojci da pogleda na njegov ručni sat i, nakon jednog minuta, objašnjava joj kako će se zauvek sećati tog minuta – neposredno pre 3 sata posle podne, 16. aprila 1960. godine – zbog toga što su ga zajedno podelili) do večnosti (u filmu “Chungking Express”, u prvoj priči, policajac broj 223 kao lozinku za proveravanje propuštenih poziva, radniku na telefonskoj centrali govori “Volim te 10,000 godina”, što u tradicionalnoj Kini i drugim azijskim zemljama simbolizuje večnost), a samim nazivom filma “Ashes of Time” (1994), “Pepeo vremena”, Kar Vaj kao da (ne)svesno posmatra vreme kao neuhvatljivu konstantu rastrešenu po celom našem biću, i univerzumu, uopšte. Tome doprinosi i broj 2046, koji u filmu “In the Mood for Love” (2000) predstavlja broj hotelske sobe u kojoj se ljubavnici sastaju, a kasnije, u samom filmu pod nazivom “2046”, snimljenim 2004. godine, pored godine koju broj predstavlja u filmu, takođe je i broj sobe, koja, budući da se njegovi filmovi nadovezuju, predstavlja sećanje glavnog lika na nedorečenu ljubav. Ali, možda i težnju samog Kar Vaja da ujedini prostorno-vremensku dimenziju njih dvoje, ili, pak, pokaže neutešnu udaljenost različitih dimenzija. Sam Kar Vaj je izjavio da je njegovo nelinearno filmsko pripovedanje inspirisano knjigom argentinskog pisca Manuela Puiga (Manuel Puig), “Afera u Buenos Ajresu”.

Kar Vaj uvlači višeslojno, od naracije svojih junaka, preko muzike i nezaboravnih slika, ostvarujući atmosferu potrebnu za jedinstven osećaj, bilo da se radi o otuđenosti, strasti, zabavi ili samoj ljubavi, osnovnom lajtmotivu njegovih filmova. Koju veoma jasno predstavlja kao osećaj koji je tu, postoji, ali je nedostižan. Poput “Peska vremena”, sjajni film “Fallen Angels” (1995), možda svojim naslovom više govori o ljubavi, kao “palom anđelu”, nego likovima u njemu, koji su u filmovima Kar Vaja uglavnom usamljeni, nesigurni, u traganju… ili se mimoilaze, ili sreću jedni druge u pogrešnom trenutku, kada već vole nekog drugog. Ali, na početku filma “2046”, u sceni kada Su Lizen (Su Li-zhen), profesionalni kockar, predlaže Čou (Chow Mo-wan), na njegov predlog da pođe sa njim u drugu zemlju, da izvlače karte, i, ukoliko on pobedi, ona će krenuti, Čou vadi kartu iz sredine špila, dok ona svoju, pobedničkog keca pik, podiže sa vrha. Kar Vaj kao da hoće da kaže da je ljubav unapred izgubljena igra, neminovnost koja će se desiti, vibrirajući između toga i slabosti čoveka da se odluči za ljubav, kao da mu namerno oduzima snagu, ili, naprotiv, daje mogućnost izbora, “Otišla je. – Zašto? – Reče da želi promenu. Ima pravo. Ako možeš birati hranu, što ne bi muškarce?” (“Chungking Express”). Zbog ovoga njegovi filmovi plivaju kroz nostalgiju, nedostajanje, i dišu melanholijom, kako kroz radnju filma koja se, uglavnom, odigrava šezdesetih godina prošlog veka, tako i kroz obuzimajuće melodije, bilo da se radi o tangu Astora Pijacole (Ástor Piazzolla), nekoj nostalgičnoj pop melodiji, poput “California Dreamin’” od Mamas & Papas, ili briljantnoj muzici rađenoj za film, kao što je muzika Šigeru Umebajašija (Shigeru Umebajashi), japanskog kompozitora, zaslužnog za sjajne melodije u filmovima “In the Mood for Love”, “2046” i “My Blueberry Nights”, a koji je, takođe, radio muziku za naš film “Čarlston za Ognjenku” Uroša Stojanovića.

Sentimentalno vezan za taj period, kada se preselio u Hong Kong, Kar Vaj moguću težnju za domom i porodicom, ljubavlju, oslikava i kroz scene telefonskih razgovora, u kojima njegovi junaci razgovaraju sa svojom rodbinom, udaljeni hiljadama kilometara od njih, ili poziva koji ne stiže, očekivanog iz noći u noć (“Days of Being Wild”), kao ljubavi koja ne stiže. Budući da je to period kada su, po Kar Vajovim rečima, ljudi masovno odlazili u Hong Kong, kao da hoće da postavi jasnu liniju između bliskosti i otuđenosti, dajući, nekako, uvek prednost ovom drugom. Elizabet Rajt (Elizabeth Wright), kao i Akbar Abaz (Ackbar Abbas) u svojim prikazima o Kar Vaju, otuđenost, nesigurnost i nostalgiju posmatraju i kroz sociopolitičku situaciju Hong Konga iz tog perioda, kao i kasnijeg, kada 1997. godine Hong Kong iz britanskog carstva prelazi u kinesko, noseći sa sobom svoju posebnost, a istovremeno i veliki uticaj Istoka i Zapada. Kako god, Kar Vaj putuje Hong Kongom, Singapurom, Kinom, Tajvanom, Japanom, a traganje ga odvodi i do SAD-a, gde 2007. godine snima “My Blueberry Nights”, svoj prvi film na engleskom jeziku, za koji je i sam rekao da nije siguran da je uspeo da napravi željenu atmosferu (koju je, po sličnim elementima priče, stvorio u “Chungking Express”-u).

Teško je odlučiti se za neki od Kar Vajovih filmova i proglasiti ga najboljim njegovim, što dosta govori o kvalitetu ovog režisera. Honkoška kritika smatra da je “Days of Being Wild” najbolji film njihove kinematografije, magazin Britanskog filmskog instituta “Sight & Sound” je “Chungking Express” postavio na osmo mesto najboljih svetskih filmova snimljenih u poslednjih 25 godina, a samog Kar Vaja na treće mesto među režiserima. Za film “Happy Together” (1997) dobio je Zlatnu palmu u Kanu za najbolju režiju, dok su “In the Mood for Love” i “2046” svojim nestvarnim scenama osvojili mnoge svetske nagrade.

Jedno je sigurno, sa Kar Vajem ne dobijamo uvek ono što želimo, više ono o čemu sanjamo, a on ostaje najbolji režiser današnjice sa osećajem za usamljenu lepotu ljubavi.


Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.