Još uvek smeh nemo leluja ulicama koje smo pečatirali našim koracima. Koracima za čiji ishod nikada nismo mogli da kažemo je li pozitivan ili razoran po naša biča.

Kao trijumfalni odjek i dalje veselo peva svako “značiš mi, malena”, ali šamari nemogućnosti ispaljuju rafal i uništavaju divno skrojene uspomene.

Vreća ljubavnih čari teško podnosi silinu priča bez mogućnosti uživanja na javi.

Svaki uzdah, svaka suza, svaka kap kiše na našim telima, svaki poljubac, svako naše zbogom, svaki osmeh, svaki zvuk telefona i spuštanje slušalice, svaka priča, sve ono naše i nas dvoje krojimo bajku i vešto je skrivamo u zamku latentnosti u nadi da ćemo je nekada ponosno pročitati pred svetom.

Svakim osmehom opijenim spojenim šakama dvoje neobuzdanih sanjara gazili smo po srcima i uvek se iznova kupali u srči odbeglih očekivanja.

32 Između trijumfa i propasti

Naša bajka je ispisana notama neraskidivosti, naš trijumf i naša propast

Bili smo spremni da sve stavimo na kocku jer smo ništa već sebično stiskali u moru iluzija. Da nam je bar ostalo to zajedničko ništavilo srljanja u nepoznato. Ostao si ti – čovek sa dobrim planovima i uvek promišljenog reagovanja, opaki sanjar i nesrećni zavodnik. Ostala sam ja – bačena u more obaveza i silinom ambicija odvučena daleko od pobedonosnih maštarija, fanatik začkoljica i vešti pregovarač pokvarenih planova. I ostao je ostatak sveta koji je konačno oživeo maskom zle veštice.

Pognutih glava još uvek slušamo prekor bajke našim osećanjima ispisane, i premda smo razdvojeni, ja osećam tvoj gnev. Nemo ti odgovaram da sam ljuta i da imamo obavezu sklapanja rasutih reči u pehar radosti. Naše radosti.

Otrgnuta iz oaze nestabilnosti koju smo posedovali ja želim samo jedno – da joj se vratim. Da uživam u slatkim očekivanjima, gorkim suzama i najvatrenijim pričama sa peripetijom najlepših poljubaca.

I hvalospevi prete da če izbiti na površinu, prete mi da ćeš doznati kako nisam slaba, kako se smejem tuđim šalama, kako se na meni tope drugi pogledi i kako sam naučila da se borim sa tvojim odlascima. I znam da ćeš mi još dugo čitati priče sa tužnim krajem, i znam da ću uvek režirati srećan okršaj nas dvoje, i znam koliko sam potrebna tvom zagrljaju i znam koliko tvoje lice čezne za mojim očima uprtim u onaj ožiljak iznad desne obrve. I nedostajemo onim dugim šetnjama po mesečini. Sinoć mi je zvezda padalica otkrila tu tajnu. Bojim se da ćeš zamrzeti moju snagu, da ćeš pomisliti da su me snovi nasukali na druge obale i da više nisam tvoja. Ne želim da ti moj trijumf bude gorak. Želim da nahraniš ovu proteklu ljubav verom da ćemo se probuditi negde gde regulative zabranjuju razmišljanja i odlaske, tamo gde je uživanje jedina karta za opstanak. Oduvek smo bili jedno drugom propast i to neće lako iščeznuti. U navratima ćeš dolaziti, vremenom imun na moje kostime ratnice. Dolazićeš po najsočnije ukuse slasti, po moj osmeh, pogled, graciozan hod, mladež iznad usana, miris plave kose. Uvek ćeš biti najdraži gost sačekivan sa porivima radosti ispraćan tugom, besom i propalim verovanjima da je naša priča okončana.

Volim što nisi tu, a znam da te imam. I tako će biti zauvek.

Srećan kraj nam je okrenuo leđa, ali večnost nas je verila pečatom neraskidivosti.


Kristina Živanović – “Ovo sazvežđe je za nju – provincija”. Doza kofeina za dobro jutro joj ne dozvoljava da uguši ambicije i snove, jer svaki dan je novi početak i ukazana prilika da život modifikuje u prijatan ambijent dostojan najvrednijeg detalja – osmeha. Student kragujevačkog Univerziteta, novinarka portala Ritam Grada.

 

Editors choice