Ja se pitam!

Ja se pitam!

Nekoliko svakodnevnih situacija:

Primer 1: Spremaš se da izađeš iz kuće, dala si sve od sebe da izgledaš najbolje što možeš, iako si imala odvratan dan, kad čuješ glas (majke, oca, dečka, muža): “Šta si se nafrakala usred utorka, ne ideš na dodelu Oskara, već do grada sa drugaricama?!”

Primer 2: Nemaš više šta da obučeš. Ali stvarno. Plata nije bila dva meseca, a vremenske prilike su te iznenadile. Iskombinuješ mukom nešto iz bakinog ormara i još ti se svidi. Sve je super, ali ne dao Bog da čuješ komentare “prijateljica”: “Gde je našla ovaj prsluk hvala-ti-bako, to uopšte ne ide zajedno.”, “Šta misli, da je Keri Bredšo, pa da može sve da kombinuje”, itd.

Primer 3: Zabavljaš se sa mnogo starijim/mlađim muškarcem i nikada u životu nisi bila srećnija, međutim, okolina te ubija pitanjima: “Kako to funkcioniše? Da nisi malo stara/mlada za njega? Šta će biti ako budeš htela porodicu?”, i tako u nedogled…

Isuviše često dozvoljavamo da nas tuđe mišljenje pogodi, bez obzira koliko smo sigurni u svoje odluke, izbore, stavove. Pridajemo veliki značaj stavu većine, a prethodno i ne razmislimo da li su ti stavovi ispravni i, uopšte, da li se mogu odnositi na nas. Uniformišemo se, prihvatajući tuđe savete i primere, i gubimo se u masi bezličnih, bez sopstvenog pečata i identiteta. Naravno, ne možemo ni svi biti revolucionari i inovatori, ali možemo raditi stvari koje nas čine srećnim, koliko god drugima bile neshvatljive, luckaste, pa i glupe.

Samo da mi se ne smeju Ja se pitam!

Strah je taj koji blokira naš razvoj

Pretpostavljam da se sve krije u nama samima, u strahu od odbijanja, ismejavanja, ogovaranja. Teško ko bi to podneo, ali podnose ljudi – i to svaki dan. Naravno da je lakše ići utabanim stazama, nego praviti prve korake u snegu. Ušuškani u svojoj zoni komfora provodimo dane prožete navikama i rutinom. Da, to može biti prijatno. Ali ponekad mislim da svako poželi bar po nečemu biti poseban, unikatan, biti svoj. Nije prijatno prelaziti okvire i rušiti obruče koji nas stežu, ali kad jednom to uradimo svaki sledeći put biće sprat više na tvrđavi našeg “ja”, ničijeg drugog.

Često sumnjamo u sebe i za svako svoje delo tražimo odobravanje publike i to je donekle normalno, ali nije normalno da ne staviš crveni karmin pre podne jer je, po tvojoj drugarici, to noćna šminka. Uvažavamo tuđa mišljenja kao Bogom dana, i tako gubimo priliku da imamo svoj stav. Lakše je poslušati bilo koga, pa time i njega okriviti ako nešto pođe po zlu. Slušati sebe ponekad je teško, ali samo to dovodi do ispunjenog i srećnog života – u protivnom živimo tuđi život, a mi smo samo marioneta, ogorčena i puna frustracija.

Da se razumemo, ovo se ne odnosi na opšta pravila lepog ponašanja, možete biti i pristojni i svoji, to nije greh… Možda će vas malo čudno gledati dok se ne naviknu, ali to će brzo proći. Verujem da mnogi od nas u sebi vrište od ideja, ali, zaboga, šta će ljudi reći! Na kraju dana, ako niste zadovoljni sobom, nema tih fraza koje pomažu, život je isuviše kratak da ne biste spoznali svoje mogućnosti, naučili što više i živeli po svom. Nekad će publika aplaudirati, ponekad zviždati, ništa strašno. Na kraju, to je moj život i za njega ja se pitam!

Izvor fotografija: beatthestruggle.com, thesocialgods.com


Maja Marković, zaljubljena u književnost i ljude. U krizi briljira, pravi utešitelj. Pasivni optimista i kraljica drame u isto vreme. Slobodno vreme posvećuje knjigama i prijateljima. Zato ga i nema mnogo.