Sneg u Beogradu je jedna divna stvar, ali samo kad počne da pada. Posle ga svi psuju i koriste čuvenu rečenicu iz još čuvenijeg klipa “Grtalica”. Ja sam znala šta me danas čeka, razvlačenje po državnim ustanovama i psihički sam se pripremila za stres i rečenice tipa “Idite do šaltera broj 874,987,493 pa se vratite ponovo”, sve u stilu “Idi mi – dođi mi”. Nisam baš trčala do Nemanjine ulice, tako da sam uspela da uživam u snegu i čujem gospodina iz gradske čistoće sa sve fluorescentnim narandžastim odelom kako kaže pekaču kestenja: “Uh, što ja volim crvene ženeeee!”, razmišljala sam na sekund da li da mu jednim prstom objasnim sve, ali neću, nije on kriv zato što mu nešto fali.

Uletela sam u zgradu za potvrdu besplatnog zdravstva i unezvereno gledala gde bi trebalo da idem, saleteo me je portir i strogim vojničkim glasom me pitao gde sam to krenula. Promrsila sam, zbunjena strogošću šta mi treba i pokazao mi je na momka do mene, rekavši da on to radi i da će me odvesti u svoju kancelariju. Momak od oko možda 26 – 27 godina je pričao sa nekom devojkom i pošto mi je trebao, krenuo je za mnom.

Ja sam jedna od onih “izvinjavajućih” (postoji li ta reč uopšte?!) tipova osoba koja ima potrebu da se stalno nešto izvinjava i bude ljubazna, tako da sam krajnje ljubazno rekla dečku: “E, izvini sad što sam te omela u razgovoru sa curom”, a on će na to ni pet ni šest (nego sedam, da ne kažem i broj posle sedam), “Izvini što si me startovala u hodniku? Ma, ništa!” WTF?! Nonšalantno sam rekla: “Ma, neee… Stvarno mi treba ova potvrda.” “Nisi me startovala? Ok, onda ću da se vratim dole!” “Ma samo ti meni ovo popuni, pa se vrati gde hoćeš!” O, Bože! Nadmenog li momka, verujem da ima ogledalce u kancelariji.

Onda je Mr. Umišljeni smarao sa pričom kako on zna kakve su Crnogorke, ja sam zevala od dosade u stolici i po potrebi uzvratila nizak udarac. Sva sreća pa se to brzo završava, dao mi je potrebnu konvenciju i taman da krenem put pod noge, kad čujem iza sebe “Ionako nisi moj tip…” Okrenula sam se, ležerno mu rekla: “Nema veze, nisi ni ti moj!” sa osmehom Kiss my ass. Sad se on nasmejao i rekao da se vidimo u oktobru, jer opet moram proceduru da ponavljam. Nadam se da se ne vidimo! Verovatno bi ta njegova rečenica nekog uzdrmala, poljuljala samopouzdanje, meni je bilo svejedno, ja sam imala prečih briga od toga da li sam nečiji tip.

Zgrada Poliklinike, 15:50h, na pultu ostavljam svoja dokumenta i ljubazno me obaveštavaju da će imati pauzu od 16h do 16:30h. “Odlično”, mislim u sebi, ali ‘ajde moram da sačekam, šta ću. Dakle, do 17:30h ću biti gotova. Gužva je bila na nivou, kao da dele nešto besplatno (ili je rasprodaja u Knezu) i strpljivo sam sela da sačekam da čujem “Bunječiči, Bunječki…”, jer mi obično ne pogode prezime. 17h, 17:30h … 18h, 18:15h razmena nekoliko saosećajnih rečenica sa ostalima i napokon se čulo i moje ime! Taman da uletim kod doktora, jer mi se išlo i u toalet od silnog čekanja, kad me sestra lepo obaveštava da je neka žena pre mene, jer su je već prozivali, a ona to nije čula, pa će gospođa u moj termin da upadne! ‘Ajdeeee, šta je još 15 minuta da sačekam.

Dotična gospođa se zadržala ni više ni manje nego celih pola sata, zalupila je vratima meni ispred nosa i napokon izašla napolje. Posle višečasovnog čekanja ušla sam kod doktora, koji je bio vidno iznerviran, pa sam bila suzdržana, da ne podižem tenziju koja je mogla nožem da se reže. “A zašto ste Vi tako tihi?” pitao me je, objasnila sam mu da sam malo duže čekala, pa valjda sam se i umorila i brzo dodala da to, naravno, nije njegova krivica, ima puno pacijenata. Onda je Gos’n Doca krenuo u navalu sočnih psovki i uvreda na račun gospođe pre mene, izvinjavajući se što se tako izražava.

Ja sam bila zatečena, jer nikad nisam čula da doktor pred pacijentom psuje, ali sam se smeškala, jer je bilo zanimljivo slušati i videti da su i oni samo ljudi i da i njih nerviraju pojedinci. “Samo vi nastavite slobodno, ja ću začepiti uši ako treba”, sa smeškom sam mu rekla i bio je već bolje raspoložen. Ali to nije sve, rekao mi je da otvorim vrata, što sam ja i uradila i pozvao je sestru, pitao ju je za mene i moj problem, a onda je krenuo sa njom nadugačko i naširoko da priča o gđi “Pola Sata”. Strpljivo sam sačekala da se razgovor završi, ali bio je tako zanimljiv i sočan da se to ne može opisati.

Vratio se na moj problem, sestra je izašla, pričali smo o mojoj novootkrivenoj alergiji i pitao me je: “Šta sutra radite?”. Rekoh mu da nemam predavanja i da ću stići ako treba neki pregled ili vađenje krvi, samo da se što pre završi sve to sa alergijom. “Ne, ne, mislio sam da Vas izvedem na večeru?”, smešak a la reklama za Colgate. Samo sam se nelagodno nasmejala i rekla da me uveče stvarno nervira alergija i da li mogu da koristim neki lek za to, kao što i obično skrećem sa teme kad mi je užasno neprijatno. Nastavio je u profesionalnom tonu, potrudio se da mi nacrta put do KBC Zvezdare na samolepljivom papiru i zakazao pregled za sutra. Od “Volim crvene ženeeee” preko “Nisi moj tip…” do “Hoćeš li sa mnom na večeru?”, šta je sledeće pitam se? Drugarica me je pitala posle svega, šta sam obukla – paaaa, dva džempera i planinarske cipele teško da mogu da budu zavodljive. Ali danas je taj dan, sutra će biti dan bez ponuda i tako u krug.

Život se sastoji od dana kad ti Čistač ulice, Blagajnik i Doktor podižu sampouzdanje, život se sastoji i od dana kada ti je to isto samopouzdanje na minimalnom nivou, međutim, u tom periodu treba imati samo jednu osobu koja će uvek i svugde, bilo da si raščupana i bez šminke, sređena i našminkana, na štiklama i u klompama reći “Lepotice moja”, pogled Džejmsa Dina (ili Edvarda Kalena) i poljubac a la pašću u nesvest. Mislim da ovde ide ona mantra voditeljke Ruške Jakić, koja svakog jutra kad ustane iz kreveta kaže sebi “Dobro jutro, Ruška lepotice” Pa, da je poslušamo …


Tina Bunjevački je nepopravljivo romantična, čak i kada tome nema mesta u nekoj situaciji. Svako jutro kaže sebi “Od sutra počinješ da učiš i vežbaš” i skoči na čokoladu, kafu i pisanje bloga. Često ukucava na pretraživačima “crno-bele fotografije” i “Impresionizam Van Goga”. Obožava dan kada ode u staru novinarnicu i kupi brdo novina pre X godina, kako bi seckala najzanimljivije članke. Zacrtani cilj: 58 kilograma i sledeća Anna Wintour.

Editors choice