Želeli vi to da priznate ili ne, činjenice su činjenice. Sujeverje vam se uvuklo pod kožu. Verujte mi na reč kada vam kažem da je neizlečivo. U pitanju je genetski poremećaj. Isto kao i promaja. Svi znamo za onu: “Promaja ubila Srbina” ili “Vuče od negde”. Ponekad promaju možete da osetite i kada su svi prozori zamandaljeni. Svuda je i uzrok je svakoj bolesti. Od glavobolje do očnih infekcija, a bogami i nekih težih oboljenja.

Sve u svemu, isto kao što se od sveprisutnosti promaje nikada, ama baš nikada nećete spasiti, tako ćete dok ste živi i pokretni, sumanuto kuckati u drvo da ne čuje zlo. Što se pre pomirite sa tim da će vas stranci čudno gledati kada krenete da uzvikujete: “Pu, pu, pu daleko bilo”, to bolje po vas. Nemojte se truditi da im objašnjavate da ste se ukočili zato što ste spavali kraj otvorenog prozora i nipošto im nemojte objašnjavati zašto se “pomerate sa mesta” pet puta u toku desetominutnog razgovora. Ako ste prepoznali simptome, a sigurno jeste, možemo da pređemo na analizu genetskog poremećaja zvanog sujeverje.

Ne bih ovom prilikom da komentarišem nagli porast pobožnosti u Srbij, mahnita krštenja po javnom prevozu kada autobus prolazi pored neke crkve i stresanja gospođa kada prokomentarišete sa drugaricom kako dugo niste “okrenule šolju”. Oni verovatno ne znaju kako je sve to izgledalo davnih dana. Naime, pobožnost gotovo svakog pripadnika srpskog naroda od kada su pokršteni bila je zasnovana na čvrstom preplitanju hrišćanskih i, gle čuda, paganskih elemenata. Široke narodne mase oduvek su se divile čudima i misterijama, a narodu sa izuzetno bogatom mitologijom bilo je poprilično teško dotuviti da je sve zapravo u rukama Jednog. To je tako trajalo do 18. veka. Narod se u crkvi krstio i molio, a kod kuće je okretao šolje i tumačio znakove.

Došlo je doba prosvetiteljstva, red je bio da se narod obrazuje i ostavi praznoverja. Crkvene i državne reforme vodile su beskompromisnu borbu protiv verovanja u vračanje, veštičarenje i vampire. Čovek koji se pre nekoliko meseci podičio time da lovi zmajeve po Staroj planini govori u prilog tome da su pokušaji reformisanja pali u vodu. Međutim, na našu veliku sreću, uspeli su da zabeleže nekoliko više nego zanimljivih primera.

Akteri su Živko i Jagla, njegova žena. Živko je podneo tužbu protiv Jagle i njene majke, optužujući prvu da mu je neverna, a drugu da mu je bacila čini. Obe su priznale optužbe i detaljno opisale šta su i kako radile, onako kako to samo žene umeju. Dakle, Jagla je prvo pokušavala da navede muža da je zavoli. Ne, nije ga dočekivala sa rakijom i pečenjem svaki dan. Obično je uzimala struk cveća koji je suprug nosio zadenut za šešir i stavljala ga u dimnjak. Zašto? Pa zato da bi on venuo za njom isto kao što cveće od dima vene. Savršeno logično. Kada joj to nije uspelo, stara majka je preuzela stvari u svoje ruke i umesila ljubavni kolač. Recept je jednostavan:

–   jaja

–   mleko

–   voda

–   skinuti se go do gole kože

–   prosejati brašno kroz sito okrenuto naopako

–   sve to umešati sopstvenom stražnjicom

–   naterati supružnike da pojedu zajedno kolač

E kako ni ova egzibicija nije uspela, Jagla se okrenula varanju muža. Kako je morala to da prikrije, navatala je slepog miša i spustila ga u vodu, pritom izgovarajući: “Kao što ovaj slepi miš ne vidi, tako isto neka i moj muž i ostali ukućani moja dela ne vide.” Potom bi tu vodu dala ukućanima da piju. Bilo kako bilo, konzistorija je uvažila tužbu i brak je razveden. Zapravo, pravoslavna crkva zvanično nije verovala u postojanje veštica, niti je protiv njih pokretala sudske procese. U najgorem slučaju veštice ili vešci morali su da se pokaju, a kao kazna određivana im je epitimija, odnosno vremenski period prilikom kog ne može da se pričesti. Nemojte misliti da se samo narod bavio magijom.

Podizane su optuzbe i protiv sveštenstva, te članova njihovih porodica. Izvesni sveštenik Mihajlo Pejić oko sebe je okupljao gatare i veštice, a i sam je čitao knjige o magiji. Postojali su i oni sveštenici koji su se dičili sposobnošću da prepoznaju veštice, ali njihov talenat nisu prihvatali ni vernici, ni crkva, pa su bili optuživani za stvaranje pometnje u narodu. Stanovnici sela Bunja čak su tvrdili da se izvesni upokojeni sveštenik povampirio. Pošto su propisno izboli kocem sveštenika i zasekli mu uši, okrenuli glavu na zapad, a noge na istok, preneražene županijske vlasti kaznile su svakog učesnika sa po četrdeset udaraca štapom.

Prosvetiteljska elita kritikovala je i ismevala sujeverje. Međutim i najjači pokleknu kada promaja udari u krsta. Zapravo, ne pokleknu svojom voljom, jednostavno shvate da ih je neko omađijao. Bilo da ste se zaista razboleli ili ste beba kojoj je dosadno pa plače i neće da zaspi, dijagnoza je jasna: ureknuti ste. Muževi su često prekorevali žene što nisu ranije primetile da im je neko pogledao dete kroz ovnovu glavu. A zašto baš žene prve da primete simptome? Naime, žene su tada još bile isključene iz javnog života, pa su se družile. Ako ostavite dve žene same u sobi, a jedna zna nešto o vračanju, bajanju i gledanju u šolju, znanje će biti preneto na “manje obrazovanu” drugaricu.

Kako smo završili sa istorijskom podlogom genetskog poremećaja i ustanovili da zaista nismo mi krivi što smo sujeverni, već nam je ono nametnuto od strane naših predaka, možemo se kratko osvrnuti na tipove zaraženih.

Prvi tip: Onaj koji poriče. To su oni koji se trude iz petnih žila da slažu i sebe i okolinu da nisu sujeverni. Njih možete lako provaliti. Prvo im ispričajte da ste čuli od nekoga kako su mu skidali urok, a onda ih dotucite pričom gde ste vi sami iskusili dejstvo magije (primer: Bila ja na selu sa sestrom. Otišle na vikend. Nas dve pametne odlučimo da se sakrijemo i prepadnemo mamu i tatu. Pametne smo zato što smo se od svih potencijalnih mesta za sakrivanje odlučile za gnezdo stršljena. Kako ovi insekti nemaju smisla za humor, izujedali su nas.

Kad međutim, pojavi se neka baba niotkuda i uhvati me za ruku i krene da me vuče. Vrišti sestra, vrištim ja, baba nešto mrmlja i uzima kamen. Sestra junački beži dok meni ova nešto baje i prelazi kamenom preko ujeda. Bol je istog trenutka nestao, otok splasnuo. Ja sam se zahvalila i izvinila, ona je samo otišla. Sestri se nije povlačio otok narednih nedelju dana i primala je inekcije. True story). Videćete dvoumljenje na njihovom licu, a onda će se sigurno pomeriti sa mesta i reći nešto u stilu: “Daleko bilo.”  Ako imate sreće, možda će i oni podeliti neku zanimljivu priču sa vama.

Drugi tip: Onaj koji veruje za svaki slučaj. Ovoj kategoriji pripadam ja. Isto kao što neki veruju za svaki slučaj u Boga, ko veli ako postoji bolje da verujem da ne bih završio u paklu, ako ne postoji, a svejedno verujem, nikom ništa. E tako i ovaj tip obolelih razmišlja, bolje da pocupkujem sa mesta, čukam drvo i da se vraćam tri koraka unazad kada mi crna mačka pređe put nego da me sutradan strefi urok.

Treći tip: Onaj koji priznaje da je sujeveran i zna sve o gatanjima. Ovom tipu će se oni iz prve grupe smejati, a ovi iz druge diviti i redovno ići kod njih na kafu, u nadi da će im zaviriti u sudbinu. Nemojte da se brinete ako vam se šolja ne otvori, pripadnici ovog tipa će sigurno imati nekoliko vrsta karata u kojima je moguće pročitatu sudbu.

Tako da, dragi moji Srpčići, spasa nam nema. Isto kao što ste prihvatili promaju, moraćete da prihvatite i sujeverje. Nemojte ga se sramiti, jer je ono u nama, pa bi onda to nekako ispalo da se sramotite samih sebe. Samo nemojte mnogo da objašavate po svetu zašto i kako, osim ako ne odete u Afriku ili Južnu Ameriku, tamo će sa vama razmenjivati iskustva.


Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i s toga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’

Editors choice