Japi – zanimanje ili stil života?

Japi – zanimanje ili stil života?

U ne tako davnoj prošlosti moja draga drugarica Svetlana se smuvala sa nekim doktorom. S obzirom da su naši bivši momci oduvek bili propaliteti, bitange, bivši sportisti i umetnici u pokušaju, veza sa docom koji nema ni 30 leta nekako je delovala kao pogodak, bez obzira na to što je dotični izgledao kao činovnik iz 18. veka u somotskom šinjelu. Elem, doca je jednom prilikom predložio grupni izlazak, tj. on, Svetlana, njegov drugar i moja malenkost.

Tu dolazimo do bitnog pitanja o kom sam mali milion puta polemisala sa prijateljima: zašto prav i zdrav momak sa pristojnim primanjima i svim ekstremitetima na broju, jednostavno ne izađe u grad, plati piće i prospe malo šarma nekoj prosečnoj namiguši, već vrbuje drugare da ga upoznaju sa drugaricama njihovih devojaka? I nekom čudnom koincidencijom, uvek sam ja ta drugarica, ali, da se vratimo na temu.

Dakle, pristanem ja tako da izađem u toj režiji, unapred znajući da će veče biti fijasko: glavonja će da se zagleda u mene, a onda će mu razočaranom, Svetlana objašnjavati da je naprćena plavuša ustvari antikomformista, diletant i divljakuša, koja samo na prvi pogled izgleda pitomo i glupavo. Naravno, tako je i bilo. Sedeli smo u nekom bzv. kafiću na fazon irish pubova, docin drugar me ni sa čim nije zanimao.

Ali završio je prava, bavio se advokaturom, i u poslednje vreme okrenuo politici jer je to izuzetno profitabilno. I onda je počeo da mi objašnjava metafiziku politike (inače, mogu da se kladim u 10 koktela da više od pola tih poletaraca ne zna od kojih reči je nastala demokratija): kakve su to kampanje u pitanju, koliko novca se ulaže, timovi markentiških stručnjaka koji rade na prezentaciji… Jer običan čovek, kada gleda političara koji drži govor, misli da on to sve priča iz glave, međutim, ne, taj govor je toliko brižljivo pripremljen, da u zagradama stoje odrednice: popij malo vode, povisi ton, nakašlji se, popravi kravatu…

”Čekaj, ti ne znaš kad ti se pije voda već to moraš da pročitaš?”, upitah već ozračena, ”i zar političari nisu neki nadahnuti ljudi koji iz glave prenose svoje ideje prosperiteta?”, već se pomalo podsmevajući, jer me ta tema zanimala koliko i godišnja proizvodnja jogurta u Indoneziji.

”Avaj, ne, neuka devojko! Nikada tvoj mozak neće dosegnuti tu dimenziju!”, kao da mi je rekao, međutim, valjda zbog treće ture koju smo poručili, počeo je da se pomera bliže meni i dodiruje ruku ispod stola. Pošto me je mrzelo da umilno trepćem na ta njegova nastojanja, kulturno sam ga upitala jel on to ima nameru da mi sedne u krila pošto mi se toliko približava, a u separeu ima sasvim dovoljno mesta.

I tako se naš izlazak završio, iako je trebalo da se nastavi u jednom mondenskom klubu (Ceca je docu kulirala za seks dok se ne uveri u njegove časne namere, a ja glavonji nisam dala signal, stoga, od nas nije bilo vajde, i trebalo nas je deportovati kući).

Stigli smo do parkinga, i nije bilo dileme koji je auto glavonjin: crn, ogroman, sa zatamnjenim staklima. Ušavši u njega, spazila sam rezervno odelo i preobuku koja je visila na prozoru, mislim, tip je svetski čovek, vrlo lako se desi da osvane u Monte Karlu. Dok je pokušavao da se isparkira, podom automobila je zakačio ivičnjak, i napravio je facu kako da je njega zabolelo.

”Firmin auto, je l’ da?”, đavo u meni nije mogao da ćuti. Kući sam samo jedno rekla Svetlani: ”Ok, znam da sam upropastila izlazak, ali molim te za jednu veeeliku uslugu… samo pitaj docu koji auto glavonja vozi privatno?”

U međuvremenu sam i ja malo porasla, uozbiljila se koliko je to moguće i izmenjala gomilu poslova. Samim tim, srela sam zaista mnogo samoprozvanih japija, koji su četiri godine sedeli po domovima i sobama, nekako završili visoke škole, a sada su kupili par košulja, plafon tri sakoa, i naravno, dvoje cipela: crne i braon.

Takvi likovi, kada se upoznaju sa nekim u prvim rečenicama navode gde rade, kao i poziciju, nazivajući sebe ovim i onim menadžerima (iako je bukvalan prevod reči manager – upravnik, direktor), a u stvari su office asistenti, spoljni saradnici, konsultanti, merčendajzeri. Kao tehnike zavođenja obećavaju posao u svojim firmama, hvale se kontaktima i bitnim stvarima koje su uradili za čovečanstvo, a tužna istina je da nose kafu iz automata svojim goropadnim frigidnim šeficama.

Pošto svaka roba nađe svoga kupca, kao što kaže naš pametni narod, devojke, bogami, stoje u redu da bi stigle do takvih tipova. Mislim, šta je tu strašno ako ti dečko vrti dve košulje, sa lap-topom odlazi i na plažu, ne skida svoj izveštačeni osmeh sa lica i um mu je dubok taman toliko da prati ”Ha-ha” serije (one serije gde se publika smeje u pozadini jer su toliko glupe da pametan čovek ne može da izvali šta je tu smešno), ako te dvaput mesečno izvede na ručak (što je napredak u odnosu na menzu i picu od 50 dinara), malo provoza u svom klima-giga-senzo automobilu (što je jako udobnije od trole, a što je nacrtana pašteta na njemu, Bože moj!), i upozna sa svojim dendi drugarima, koji su opet mnogo napredniji od tvojih, koji pikaju kladionicu i smišljaju kombinacije kako da se obogate.

S druge strane, poznajem zaista uspešne mlade ljude koji su svoj stil gradili veoma dugo, pažljivo, i u ormaru imaju više od tri košulje. Iako zarađuju cifru koju neko ne može ni da izbroji, i proputovali su više od vozača kamiona, privatno su to sasvim dragi, prirodni i neposredni ljudi.

Jer, ako je tvoj posao ono što te predstavlja, firma, pozicija i visina plate, šta si i ko si onda ti? Postojiš li nevezano za svoj posao? I šta bi se desilo kad bi ostao bez njega?

Sve su to pitanja koja upućuju na jedno: novac i okruženje ne mogu kupiti neke stvari, kao što su stil, prefinjenost, šarm… Kad razmišljam o tome, uvek se setim svog starog poslodavca koji je u najmanju ruku sinonim za džentlmena i gospodina, a inače je pre dvadesetak godina došao u prestonicu iz nekog sela u Hercegovini.

A evo šta o svemu tome misli drugar internet: yuppie (or yuppy) – a young person who lives in a city, earns a lot of money and spends it doing fashionable things and buying expensive possessions (mlad čovek koji živi u gradu,zarađuje puno, nosi skupu i modernu garderobu i kupuje skupe stvari. Malo se bahato ponaša).

Dandy – a man, especially in the past, who dressed in expensive, fashionable clothes and was very interested in his own appearance (ovaj izraz se više koristio u prošlosti, takođe označava čoveka koji se oblači skupo i moderno, brine o svom izgledu i sebi, pozitivno okarakterisan u odnosu na japija).

Inače, Svetlanina i docina veza se završila ubrzo posle famoznog izlaska jer joj se smučilo njegovo prenemaganje i glumljenje aristokratije ( nekad je pametno ”tvrditi pazar”), a ja sam saznala pre njihovog raskida šta me je zanimalo. Glavonja privatno vozi Renault 4.


Sonja Martić je ekspert za profilisanje gradskih faca i vodič kroz ljudske klišee, flegmatična kučka sa ogromnim srcem, koja u sebi nosi neverovatan spoj patrijarhalnog i proevropskog.