Javni život anonimusa: One su poznate po tome što su poznate!

Javni život anonimusa: One su poznate po tome što su poznate!

Endi Vorhol, ikona pop-arta, “papa popa” (Pope of pop) prorekao je da će u budućnosti svako imati svojih 15 minuta svetske slave. Ta budućnost se izgleda primiče. Kod nas se barem vrlo primakla sa fenomenom starleta, koje su poznate po tome što su poznate. Izgleda da klaberke prete da ih zasene.

Zašto bi nekoga interesovalo što neka studentkinja mnogo voli da đuska, što gladuje zbog izlazaka i ima upalu mišića? To je valjda isto ono bolesno interesovanje koje tera ljude da gledaju rijalitije, jer im je sopstveni život bolesno isprazan.

E sad, da li su ljudi bolesni od ništavnosti, jer su bolesni u glavu, ili im se ništavnost tako dugo servira kao način života, da ne znaju za bolje, pitanje je… Takoreći isto kao ono čuveno o tome šta je starije, koka ili jaje?

large 34 Javni život anonimusa: One su poznate po tome što su poznate!

Da li klaberka iz onog teksta želi da bude poznata po tome što je poznata? Da li joj laska javna pažnja? Da li je ona uzor našim ćerkama? Treba li da očekujemo serijal? Da saznamo njene političke stavove, da li je izašla na glasanje, šta misli o legalizaciji marihuane, da li po klabinzima sreće srodne duše, ili klabinguje isto kao i što praktikuje jogu – sama za sebe, iz sopstvenog zadovoljstva i osećanja dobrobiti od pokretanja energije na ovakav način? I šta ima da poruči mladim neklaberima? Štreberima? Majkama? Kolegama sa faksa? Svojim vršnjacima, koji ne umeju tako dobro da usklade obaveze i provod, da ostanu trezni i da se naspavaju?

Možda ona stvarno ima šta da kaže, ali volela bih da to pročitam na njenom blogu, a ne u nekom intervjuu koji se oslanja na rijaliti vrednosti. Svaka autentičnost je u ozbiljnoj opasnosti od banalizacije kad se servira na ovakav način. A poruka ostaje nejasna. Da li nam serviraju klaberku, jer je rijaliti faca, ili nisu sreli neku poznatiju facu, ili nisu imali pametnija posla?

Ili im je baš to posao. Da omoguće anonimusima koji rade ono što vole da rade u nekom javnom okruženju, svima naočigled, da dosegnu svojih 15 minuta?

Jer zašto bi iko nešto radio javno, osim da dosegne tu slavu, makar i na 15 minuta, među ograničenim brojem konzumenata vesti sa portala za rijaliti zabavu?

Fora je u tome što nam je zemlja postala premalena. Sve slavne face pre ili kasnije dođu i u moje selo da animiraju raju.

I onda nisu ni tako nedostupni, ni tako zvezdani. I šta ćemo drugo nego da i sami uzlećemo u nebo? To što nam je nebo dno dna, takođe je posledica sužavanja granica. Geografskih, kulturoloških, duhovnih i individualnih.

Oni koji ne pristaju na takva ograničenja, ne zabavljaju se zabavama ograničenih miliona. Klabinguju za svoju dušu, kad imaju prilike. Praktikuju jogu na sopstvenom podu, jer im je to zdravlje i mir. Žive svoj život najbolje što mogu i ne dozvoljavaju da neko od njih pravi javni primer. Iskorak iz anonimnosti dešava se sa smislom, kao posledica vrednosti koje si dužan da preneseš i izneseš. Nivo na kome se to dešava danas, obeshrabruje one koji imaju šta da kažu.

A ne bi smeli da posustanu.

Baš zato što nam je javni nivo ispod svakog nivoa.

Dužnost lučonoša je da istraju, naročito onda kad senka caruje.


Aleksina Đorđević