Jedna beogradska priča

Jedna beogradska priča

Godine hiljadu devetsto osamdeset pete, ultrazvučni pregledi trudnica su bili pouzdani kao danas kantari na Cvetkovoj pijaci. Kažu ono što se želi. Žensko - ljubi ga majka, kilo ipo, daj da dodam do dva. U vreme bez pejdžera, mobilnih i ne d’o bog Facebook-a, jedan novopečeni Beograđanin je baš na Cvetkovoj pijaci kupovao pola kile jabuka za svoju trudnu ženu sa kojom je išao na ultrazvuk.

Čim ona pojede jabuku. I još jednu. I tu treću.

Leži tako plava, nežna, obla, mlada trudnica na stolu i podmazan skener ide gore-dole. Gore. Levo. Desno. Desno? Stisne se to desno.

Novopečeni Beograđanin na desno zadrža dah.

“M…muško?”, prošaputa.

Doktorka nasmejano klimne glavom, i on izlete iz ordinacije da ljubi medicinske setre i igra valcer sa doktorom u prolazu. Mamica detaljno briše svoj nabubreli stomak i duva plavi pramičak sa čela: “K’o da me briga šta je, samo da je živo i zdravo”. Vest se familijarno pročula brzinom metka – čeka se Nenad!

“Neće biti”, tetka vrti glavom, “nego se, vala, čeka Nikola.”

“Ja čekam Nemanju!”, reče mamica i začepi usta svima.

Nemanja.

sss Jedna beogradska priča

Koliko će biti voljen! Tatko će da ga uči kolut napred i fudbal (i to najbolji u kraju, jer on je tajkov sin), mama će ga učiti da se devojčice ne tuku i ne vuku za kosu (ni za suknju), jedan deda da gleda na sat i menja osigurač, drugi deda će ga hvaliti kad razbije prozor (jer to je najbolje razbijanje prozora u školi, hvala bogu, da će da razbija prozor. Neće valjda vazne k’o seka-persa, a za noseve ima vremena), stric da boksuje, tetka da piše ljubavno pismo, baba da napravi jaje na uvo (jer to je samo baba znala), a sestra će ga, razume se, prve dve godine mrzeti zbog ljubomore.

Nemanja.

‘Oće li imati plavu sobu? Možda zelenu? Belu? Paranoja u familiji. Koje boje će biti Nemanjina soba? Diskusije. Svađe. Lupanja vratima. Tetka ne priča sa strinom jer se zbog Nemanje, ispostavilo da sad tetka nema ukusa, a Nemanja samo što nije došao.

Jedan deda ide svakog dana do garaže da startuje bubu, da se slučajno nešto najednom ne pokvari kad mu kćerka dobije trudove, a drugi deda, svakog dana u provincijskoj kafani. Časti.

Uh… Počelo, evo ga!

Drndava narandžasta buba leti kroz Beograd, a deda iz onog manjeg grada sa lokalnim trubačima seo u autobus za Beograd. Da stigne što pre. Familija ćuti. Svi u stanu ćute. Puše. Čekaju da beli, masivni telefon zazvoni. Onaj kome se kolut sa brojkama teško okreće i viče “t-t-t-t-t”. E, taj.

Deseti sat porađaja. Mamica na stolu, sestre je polivaju vodom da se ne bi opet onesvestila, a Nemanja nikako da izađe.

Jedanaesti sat porađaja. U čekaonici, ni tajko ni deda nisu prisebni i one sestre, sad im donose po sedmu kafu. Tursku. Bez šećera. I tapšu ih po ramenima.

Dvanaesti sat porađaja. Orošen doktor na izmaku snage: “Idemo mamice, poslednja gurka! ‘Ajmo mamice! Jedan! Dva! Tri!”. I sa posebnim metalnim hvataljkama uhvati Nemanju za glavu i izvuče ga.

Nije se rodio Nemanja.

Nego ja.

Devojčica. Još jedna. Debela, ćelava i da se ne lažemo, ružna. Moja mama se onesvestila i utrčaše lekari da je ušivaju, osvešćuju i održavaju u životu. Ja sam se rodila. “Svi… prsti?”, prostenja moja mamica kroz bunilo, a babica joj na uvo: “Slađu popišulju dugo nisam videla.”

“Ljubi je majka…” nasmeši mi se mamica i odvedoše je od mene. Deda je uz trubače uveliko pičio kolce ispred Višegradske. A onda mu rekoše za mene, i on stade. Sa trubačima se vratio prvim autobusom i muzike više nije bilo. Tajka su mi pozvali da me vidi kroz staklo, mahnuo mi al’ ja nemam pojma, spavala sam. Rekao je da sam lepa.

Prošlo je nekoliko dana. Mamica i ja smo došle kući. U stan gde nas je cela familija i dalje čekala. Red je. Ušla sam sa mamom uvijena u ćebence jer je početak maja bio prohladan. Moje ćebence je imalo roze jage a stan bake i deke je mirisao tog dana, pa sve do danas, isto. Mama je sela na jastuke. Prišao je tajko i poljubio je u čelo. Pa je prišao deka i čestitao. Pa je prišla tetka i rekla mi da sam dobrodošla, i tako su se svi smenjivali, a ja sam bila mnogo pospana i ne sećam se kad mi je sestra odgrnula ćebence i rekla da sam baš “odvatan”.

Mamino srce.

“Jebem ti život, kaki mi se”, prosikta mama jer je znala da će to biti jedan užasno bolni proces obzirom da je dole izušivana toliko, da nije mogla ni da sedi bez jastuka. Ugura me u tajkino naručje i odgega u kupatilo a da niko nije ni primetio. Odnesoše me u bakinu i dekinu sobu kao da spavam. A meni se, iskreno, nije spavalo. Na zidu gobleni. I tapete. I na svakih par minuta novo neko lice proviri i kaže istu stvar: “Ova ne spava.” Ja se taman nasmešim, a oni odu. Posle nekog vremena, deka prigušenim šapatom al’ prodornim, muškim, pozove baku u predsoblje, koje se nalazi tik uz kupatilo gde se mama uz cigare, muči, pa eto, da kaki.

“Nado! Nado!”, šišti deda u predsoblju misleći da je neupadljiv.

“Ćuti, ‘bem ti sunce, otišla Dragana da spava, nema je nigde, probudićeš je!”

“Nado, opet sam bio kod one. Ja uđem, ona gleda. Ja opet uđem ona gleda.”

“Pa?”

“Nado, ta mala nam je gluvonema!”

Na tu reč. Da l’ od muke, bola, il’ dekine gluposti mama vrisne iz onog kupatila toliko, da mislim da je cela familija čula: “Kad izađem sve ću da vas pokidam! Ćale, kretenu, idi je nežno uštini i videćeš da plače jer je plakala tri dana oka nisam sklopila pa vam ni to ne valja! Ma sve ću da vas pokidam, bre, samo da se ne pocepam!”.

Plakala sam, razume se. Pa su me na smenu nunali svi koji su se tu našli. Nisu bili baš mnogo unosni, pa sam bila glasnija i nepodnošljivija. Nervoza se podigla na posebni nivo kada je ustanovljen novi familijarni problem.

Moje ime.

Samo, za razliku od prošlog puta, cela porodica se u sekundi složila sa tetkinim predlogom koji je mimikom predočila prisutnima: “Ljudi, maj je. Maja. A?”. Neki su potvrdno klimnuli glavom, neki su namignuli, a neki su prosto, k’o u skupštini. Uzdržani. Ali, sad sam bar Maja. Hvala bogu, nisam Nemanja. Al’ bi me zezali u školi. Budi se tako moja mama, pola kuće se razbežalo, svi svoje najbolje dadoše. Lažno oduševljenje, par “nunanja”, sloga oko imena i par “šššš-a” kad neko glasnije hoda. Sad je red na nju.

“E, sutra idi. Upiši malu. Maja. Eto. Odoh.”, reče stric na vratima, namesti kapu i ode. Moja mama u raskopčanom bade-mantilu, čupava, neispavana, nervozna, na ivici da zaplače, nije se ni pozdravila. Otišla je pravo na terasu gde je znala da će biti sama jer tamo malo smrdi neki dedin luk.

Sedi tako moja mama i razmišlja o meni. O tome koliko me voli. I koliko je boli što drugi nisu videli u mojoj crvenoj ćelavoj glavici one velike crne oke koje traže pogled ljubavi i po neki osmeh. Što drugi nisu videli prćast nosić i najmanje noktiće na svetu na ručici koju kako da ne poljubiš? Kako me niko nije ljubio? Je l moguće da je neko na ovom svetu pomisio da ja nisam željena? Je li moguće da je neko na ovom svetu pomislio da ja nisam posebna?

Prilikom upisa u Knjigu rođenih, moja mama je svečano iz svoje kožne torbice izvadila pozlaćenu hemijsku, tiho i sa pozlaćenim osmehom upisala moje ime ni približno Maji.

Hiljadu detevetsto osamdeset pete.

Ja sam dobila ime koje me je izdvojilo i kojim se dičim.

I na crne krupne oči. I na plavi pramičak koji mi pada na čelo. I na svaku crtu koju mi je moja mamica dala da nosim na licu i telu.

Mogla je sva muzika sveta da stane na dan mog rođenja.

Ja ličim na mamu i to mi je najlepša pesma koju ću pevati u sebi celog života!


Pisalica iz Beograda, strastveni ljubitelj čokolade, večito zbunjena da li viršla ima dva kraja il dva početka, raduje se svaki put kad picu jede od manjeg ka većem delu. Ne voli nestabilno tlo, kamenčiće na peškiru i plikove od štikli. Drži dijete od vajkada i teret odrastanja protiv koga se bori kopljima na belim konjima. Da, ona je gradska vila.