Jedna kafanska noć

Jedna kafanska noć

Sedim u kafani. Jedne martovske noći. Po mom suđenom scenariju – padala je kiša, ali u našim godinama kapljice ne znače ništa. Oko mene lica nepoznatih linija, smeškaju se i pale jednu cigaretu za drugom. Uzvraćam, i nastavljam da ćutim. Posmatram. Noge su mi prekrštene, dok osećam kako mi se čarapa cepa o drvenu stolicu. Nije me briga, nastavljam da glumim. Vazduh se steže, karirani stolnjaci klize sa stolova, a drvene stolice dobijaju otiske stopala.

Najednom postajem poželjna. Jedan mi sipa vino, drugi dodaje kiselu, treći prelazi rukom ovlaš preko moje, preko puta crnom momku vidim oči koje se cakle u mraku, a pogled uprt u mene, konstantno. Kakav je ovo epicentar požude? Zašto sam se našla u tom krugu želje?

devojka se smeje sa šoljom u ruci.jpg Jedna kafanska noć

Kakav je ovo epicentar požude? Prija, moram priznati

Bez imalo griže savesti koketiram sa svima koji me gledaju. Nekome uputim bezobrazni pogled, neko mi izmami osmeh, uz nekoga se približim telom… Ali to je sve što dobiju… Znam da ću otići kući sama, kao što sam već godinama. Ja, moja postelja – i niko u njoj.

Osećam poljubac na vratu. Besno se okrećem zajapurena i spremna da udarim osobu, pa udahnem miris vina i znam da je neko ko je za mojim stolom. On je. Ne mora imati ime, donekle nije ni važan. Gledam ga u oči, dok dišemo isti vazduh koji struji između nas. Vadim cigaretu i palim je. Tu između nas. Mislim se, što da ne pomešam benzin sa hemijom, ionako je čestica previše u vazduhu. Buknulo je. Uhvatio me je za ruku i stegao. Kada bi znao koliko me to loži… Slušam kako škrguće zubima i smejem se bezobrazno. Nije me briga, ja ću moju strast smiriti, on ne. I uživam u tome.

“Volim što si zabranjeno voće, to me još više loži.” Lupa gluposti, ali slušam, gledajući ga u oči. Ogledam se u njima, gledajući pravo u centar mog bezobrazluka. Omalovažavam ga. Može mi se.

Stanem, pa se zapitam je l’ moj odraz znači da omalovažavam sebe? Do vraga, ovi pomešani ukusi alkohola i gaziranog me teraju da mnogo razmišljam. Vreme je da krenem.

Štiklama gazim bele linije koje me vode do automobila. Sastajemo se na parkingu na kome su svi farovi kola uprti u nas. Približava se mojim usnama, ja sklanjam pogled i šapućem mu: “Nemoj ništa da pokušavaš, svi farovi su uprti u nas.” On: “A da nisu, je l’ bi me poljubila?”

Neko izgovara da se scena završila, ja odlazim smeškajući se, a on ostaje ne znajući da li bih osetila onaj isti ukus vina sa kariranog stolnjaka, samo ovaj put sa njegovih usana…

Uostalom, koga briga, kafanske noći su samo takve – opijene, pune teškog vazduha, pesama, neprežaljenih emocija i prećutanih reči… Neka i ova priča ostane tako, kao jedna kafanska noć.

Izvori fotografija: weheartit.com


Sonja Savović za sebe kaže da se ne utapa u masu. Voli New York, žurke, momke i teretanu. Mrzi neuspehe, ali kaže da su oni samo jedna stepenica do uspeha. Ne sudite jој na prvi pogled, jer je to iskrivljena slika.