Jedno je moda, drugo je ulica, treće je život

Jedno je moda, drugo je ulica, treće je život

Nekako je sudbina htela (početak kao u nekom od naših veselih narodnjaka), rekli bi mnogi, da sam još kao matori tinejdžer zakoračio u svet novinarstva iako mi to nije bila primarna želja. Sasvim slučajno, kao iz vedra neba, ukazala mi se mogućnost da istražujem, da proširim svoje vidike, da “subjektivno” zamotam u beli ili crni ukrasni papir i prezentujem kao “objektivno”. Želeo sam da budem Čarobnjak iz Oza, a postao sam Luk Skajvoker.

Ali ovo nije priča o meni. Ovo je priča o samo jednom od stereotipa s kojima se suočavamo svakog dana – bez obzira da li je jutro ili veče, da li je gužva u prevozu, ili smo zatečeni manjkom WC papira u kući.

Život je stereotip

Skromno i sterilno preveden pojam “stereotip” označava nepokolebljivu istrajnost u gluposti. Ovu definiciju nećete naći u knjigama, pa vas zato molim da mi verujete na reč!

Marginalizovane grupe i pojam ljudskosti

Bio sam panker – revolucionar, kao i većina mojih balavaca u martinkama. Cirkao sam na klupi, “pljuvao” fensi devojke, hejtovao dizelaše i nešto od toga nisam promenio ni dan danas. “Anarchy in Serbia” je pesma koju godinama živimo, a njene stihove pevušimo vraćajući se sa posla. Na sreću ili žalost – ne baš svi.

Pored svakodnevnog presipanja iz šupljeg u prazno, vreme sam posvetio i problemima položaja marginalizovanih grupa u društvu – kako im pomoći, kako ih implementirati u društvo sa što manje “oštećenja i hirurških zahvata”, kako pomoći ljudima da shvate ljude.

“Budimo ljudi!” – parola koja sama nikada nije bila dovoljna.

Moda nije voda

Rođen sam go, kupam se go, ali čak ni ljubav ne vodim uvek go! Ne mogu reći da sam je ikada pratio na način na koji to rade ljudi koji ne propuštaju ni jednu jedinu reviju, ljudi kojima je moda ne samo interesovanje, već i struka, pak ljudi koji iz dosade ili besa, da ne kažem i Facebook statusa, moraju nositi ili biti rob određene robne marke. Slabo pijem i vodu, još slabije upijam modu.

Ali i pored totalnog nepoštovanja modnih brendova, volim da lepo izgledam. Vi ne?

Prošao sam kao tinejdžer fazu od “kineza” i “pančevačkog” do Benetton-a i Lacoste i nije me blam. Često sam umeo da svratim do neke od beogradskih “second hand” radnji i kupim nikad bolje “old school” karirane košulje ili pantalone. A tek kada vidim sako koji me moli da ga uzmem i ukrasim ga bedžom?! Kako tome odoleti?

Danas sam se, moram priznati, malo udrvenio. Ali ne u onom – sram vas, bre, bilo smislu, već – ne idem, ne tražim, ne lutam – znam skoro uvek šta hoću. Kul je ići u pocepanim farmerkama po Adi, ali ne i u pozorište. Simod su uvek bile za sport, ali u Adidas imam više poverenja – bolje se kapiramo. A da, htedoh reći nešto i za trenerku – ali trenerka nikad nije bila i neće biti sjajno društvo prilikom izlaska u grad. Elem, nije više svejedno da li se oblačim na Zapadu ili Istoku. Da li sam zbog toga snob?

“Ma, ne, samo si šatro zreliji!” – tešim sebe.

Ali kao što rekoh – ovo nije priča o meni, iako sam pokušao da se operem nevidljivim sapunom u uvodu. Prljav sam od stereotipa, pa se plašim zaraze, razumite me!

Frogs and grandmothers ili apples and oranges

Novinarska profesija je nekome kurva vlasti, nekome najbolji prijatelj, a nekome je prosto “da se us..”! Novinari spadaju u porotu, ali i u okrivljene. Ukoliko su bezobrazni – nazivaju ih sudijama, ukoliko su smeli – vrše posao tužioca. I uvek ih kritikuju. Takva je profesija, šta da se radi.

Ma, i treba, bre – kako neko može da piše o siromaštvu i ugroženim slojevima stanovništva u jednom časopisu, a onda u drugom magazinu da piše o modi i brendovima?!

“A o tome se radi?! Dobro si se setio više da spomeneš i temu pisanija posle ovolikog uvoda!” – pomislio je vaš unutrašnji glas baš u ovom trenu!

“Ne bi bilo zanimljivo drugačije!” – odgovaram vam na taj “pametni” komentar!

“Ti se stalno sprdaš!”

“Ne, ja sam previše neiskreno ozbiljan.”

Da li su ljudi koje zanima moda automatski i snobovi bez ikakve želje da se osvrnu na položaj siromašnih  u bilo kom trenutku?

Moj odgovor je – nisu! Naravno da ima i takvih, ali većina ne pripada grupi optuženih! Jedan od pozitivnih primera za moju tvrdnju je The Charity Fashion (CFS), organizacija koja je

počela s radom pre malo više od petnaest godina, a bila je deo Univerziteta Stanford, odsek američko-azijske kulture. Na početku je ova organizacija imala za cilj da podigne stanje svesti o položaju radne snage u azijskoj inudstriji odeće, dok danas ona čini mnogo više – spaja ljude, insipracije i lepote kultura širom planete.

Postoje dva načina da se prikupi novac za dobrotvorne svrhe na modnoj reviji. Jedan način je da se kreatori ili modne marke odreknu odeće, odnosno da se ta ista odeća da na neku vrstu javne aukcije, a prihod da bude uplaćen onima kojima je najpotrebniji. Drugi način je da se organizuje revija tokom koje će, ili pre ili posle nje, biti prikupljani prilozi od strane posetilaca.

Ljudi koji vole modu nisu snobovi ni manje, a ni više od onih koji je ne vole.

Da li si loš čovek ukoliko te zanima moda?

Loš si čovek ako sve ljude stavljaš u isti koš. Ljudi se dele na one koji znaju zašto postoje i na one koji samo misle da znaju zašto drugi postoje. Ne dozvoli da ti iko kaže šta bi i u kolikoj meri trebalo da te zanima da bi bio prihvatljiv za većinu!

Original je original, kako u modi, tako i u životu.

Da li brend može pomoći ugroženima i na koji način?

Danas skoro da ne postoji neka velika kompanija koja ne odvaja “dinar” iz budžeta da bi pomogla sprovođenju određene zamisli od velikog društvenog značaja. Postizanje cilja je veoma važno za najugroženije strukture stanovništva – osobe sa posebnim potrebama, osobe ometene u razvoju, osobe koje su pretrpele neke traume (nasilje u porodici, seksualno zlostavljanje…), nacionalne manjine, gej i lezbijsku populaciju…

Finansiraju se projekti, organizuju se akcije donacije lekova i prekopotrebnih sredstava, razvija se svest o pojačanoj aktivnosti i humanitarnom radu. Stvari se neće promeniti same od sebe, i neophodno je da veliki počnu da primećuju male. Neophodno je da oni koji misle da su veliki – za promenu shvate da su i oni mali.

Ukoliko pomažemo siromašnima moramo biti siromašni i materijalno ili su ovakvi stavovi samo dokaz duhovnog siromaštva?

“Delo je sve, slava ništa!”, rekao je Johan Volfgang Gete, nemački pisac, političar, naučnik i filozof.

Ako si siromašan, bolje ćeš shvatiti probleme siromašnih. To nije tajna.

Ako si bogat – bilo duhovno ili materijalno, lakše ćeš pomoći siromašnima. To takođe nije tajna.

Filantropija je uistinu čovekoljublje. Kod nekoga je ona čin ili ideja data rođenjem, negde samo put kojim se izbegava plaćanje visokog poreza. Ne želeći da se bavim davanjem nestručnih ocena na osnovu procenjivanja iskrenosti tuđih postupaka, zaključiću da je svaka pomoć uvek dobrodošla. Bez obzira na skrivene ili prave namere, jedan jedini trenutak može biti odlučujući. Neko čeka, a nikada ne dočeka bolje sutra.

Zar smo i dotle stigli, da se takmičimo ko je više pomogao? Kamo lepe sreće da je to uvek igra sa srećnim krajem.

Da li svaki stereotip sa sobom povlači drugi?

Ne! Sve manekenke jesu glupe, svi bogataši jesu kriminalci, svi koji imaju probušene uši su deo gej populacije! Pa, zar nije tako?!

Pardon, opet sam se prejeo tuđih gluposti, pa mi malo pozlilo.

Naravno da povlači! Stereotipi mogu dovesti neretko i do nasilja i zato moramo uvek biti svesni jačine govora mržnje – a stereotipi su jedan od njenih najprikrivenijih oblika.

I na kraju da sumiramo – kako ja to mogu da pišem i za magazin koji se bavi temama socijalno ugroženih i marginalizovanih, ali i za “fashion and life and style” magazin?

Odgovor je jednostavan – Lako uz Sinalco!

Ovu reklamu ja častim!


Marko ”Radoja” Radovanac, beogradska skitnica, u stalnoj potrazi za novom idejom. Glavno oruđe – reč, najbolji prijatelj – emocija. Sve više od navedenog bi zahtevalo cenzuru i obaveznu psihijatrijsku analizu.