Jedva čekam taj krug pakla

Jedva čekam taj krug pakla

Nemoj. Ne smeš. Nije trebalo. Kriva si. To je previše obaveza, nećeš postići. Haos. Misli na druge.

Rafali zabrana i svilenih uboda tuđih nemogućnosti razaraju šarenu realnost.

Živimo u 21. veku, sasvim je normalno da neko nama blizak poznaje nekog ko je poznavao dalekog rođaka nekog kome ćemo naneti potencijalnu štetu bistrim i promišljenim potezom ličnih želja i snova.

Na putu do sladostrasti, pa makar ona i bila destruktivna na kratke staze, srešćemo sigurno Zlu vešticu, Pametnjakovića i Moralni otpad našeg okruženja. Svako se razume u šifre koje upućuju na srećne staze našeg bivstvovanja, svi su udahnuli svemirsku pamet, svi su organ moralnih sudova i pridikujućih zasedanja vlade poremećenih emocionalnih hendikepa.

slika za tekst1 Jedva čekam taj krug pakla

Eh, da malo manje ume...

Usled nemogućnosti da izvajaju svoje snove i prožive ih na javi, ljudi su skloni konstantnom tumačenju tuđih briga, nevolja i radosti. Nisu oni krivi, čovek je redak. Čovek koji ume da u poglavlje radosnog poleta života ugravira svoj san rečenicom „to je ono što ja želim“ je još ređi.

Nova poslovna mogućnost me čeka – poljubiću je sočnim ugrizom novog parčeta nade za bolje sutra.

On mi se smeši – uzvratiću duplo.

Ona me gleda ispod oka – ja ću se nasmešiti.

Žurci se bliži kraj, a meni se igra još uvek – možete me naći na afterparty-ju.

Svaki potez potkovan željom da svet zasluži titulu dragog mesta za život može biti protumačen na hiljadu i jedan način. Sve zavisi ko će ga tumačiti – baba, bibliotekarka, dečko, bivša devojka bivšeg dečka, koleginica, šef, majka, prijateljica. Nadolazeću bujicu vešto režiranih dilema može sprečiti samo jedno – nemogućnost da nas tuđe mišljenje usmeri na druge puteve. Nemogućnost, ponavljam. Ne omalovažavanje i potcenjivanje.

Naše greške su vidljivije od tuđih – bilo je, biće dok je sveta i veka. Nemi posmatrač će uvek najglasnije pevati o kolateralnoj šteti pogrešnih izbora. A bio je nem sve vreme. I dok sa gađenjem i latentnom zavisti bruje o potezima srećnih, nasmejanih ljudi, evo šta im smeta :

Doprinela je realizaciji projekta više nego što je direktor očekivao. Glupača. Lepa, ali glupa.

Dobila je povišicu. Da ne gadimo trač stvarima koje je uradila za tako nešto. Nesposobnjakovićka.

Jutros je došla kući u šest! Razmaženi, zakasneli pubertetlija.

Lepo joj stoji nova haljina. Kučka.

Ima novog dečka. Kučka, kučka.

Zašto se nasmeši svakoj osobi koju vidi? Kučketina.

Ostavio me je dečko. Zmija otrovnica.

Sutra će kiša. Veštica.

Debela sam. Mrzim je.

Goreće u paklu!

I tako u nedogled. Začarani krug nam se podsmeva.

Vapaj za krugom pakla u kome će se pobedonosno šetati i osetiti vrelina ostvarenih snova i proživljenih dana na pravi način je neophodan. I večiti krivci u njemu. Bez griže savesti. Nasmejani.


Kristina Živanović – “Ovo sazvežđe je za nju – provincija”. Doza kofeina za dobro jutro joj ne dozvoljava da uguši ambicije i snove, jer svaki dan je novi početak i ukazana prilika da život modifikuje u prijatan ambijent dostojan najvrednijeg detalja – osmeha. Student kragujevačkog Univerziteta, novinarka portala Ritam Grada.