Kišoviti novembar uvek izazove nostalgiju. Ponovo sumorna jutra, preskakanje barica i ušuškavanje u debele kapute. Ponovo sivilo neba koje se poistvećuje sa sumornim ljudima u gradovima u ovo doba dana, pa mi se čini kao da me zajedničkim snagama guše. Ponovo kasnim gde god krenem, trčim sa kišobranom u ruci boreći se sa vetrom. Ali nije jesenja oluja ono što me tišti, ona će proći pre ili kasnije. Tišti me ova oluja u meni koja ruši sve i saznanje da ona duže traje.

Vraćam se svom oklopu u toplini svoje sobe gde niko ne može da dopre do mene. Greje me šoljica čaja iza mokrih prozora. Ležim sama i razmišljam o tebi. Žmurim i repriziram scene naših šetanja po Veroni i Veneciji, naših provedenih noći u tužnoj hotelskoj sobi, ružnih priznanja i mojih utopljenih suza u tvom duksu. Tako sam želela da se vratim onoj osobi koja sam bila pre tebe, ne shvatajući da si preveliki deo mene, da si neko kome se svaki put pre ili kasnije ponovo vratim i od koga ne mogu da pobegnem.

Svaki put te se setim sa dozom kajanja kada se devojke žale kako su svi momci isti, kako nisu verni, odaju se porocima, neozbiljni su i idu ”sa cveta na cvet” . Ti si jedan veliki izuzetak. I onda mi bude žao što nisam čuvala svoj unikat, što sam se odrekla privilegije da te imam. Ipak, znam si moj još uvek, bez obzira na sve. Kao što sam i ja čitava tvoja. Posle svih naših godina, ono što me kod tebe fasciniralo, a što su ti drugi pripisivali kao slabost, je tvoja ogromna i velikodušna sposobnost praštanja kao plod beskrajne ljubavi kojom si me opkolio. Hvala ti.

slika10 Jesen u meni tuguje jer ti nisi tu

Kako je bilo lepo biti deo - nas

Uskoro će zima. Zasvetleće gradovi kao nikad u toku godine, ostavljaćemo tragove u snegu, grejati ruke u džepovima. Ovog puta svako u svojim. Smejaćemo se iza stakla romantičnih kafića baš kao na filmu, ali odvojeno. Ući ću u mrak svoje sobe koji krase šarene lampice na rubu ormara, ali te tamo neću ugledati sa raširenim rukama uperenim ka meni. Odgledaću sama još tri epizode naše omiljene serije. I opet ću biti budna do jutra čitajući citate i izreke, tražeći nas u slovima, tešeći se rečima.

Letim izgubljena kao helijumski balon. Puštam vetru vremena da me odnese tamo gde treba da budem. Dišem sporo srećna što postoji neko kog ne samo da ja volim, već neko ko me voli dovoljno za ceo život. Čekam da me vreme ispere od loših poteza, čekam da me moja dela odbrane kao najbolji advokati u sudnici života. Prepuštam se samoći zime jer definitivno ima neka čarolija u njoj. I ja je volim bez obzira koliko se ona depresivna činila.

Čekam da te ponovo osvojim poverenjem. Čekam da ti ponovo plačem u zagrljaju zbog bolesnog psa koji jedva šeta na samo tri noge. Da pretrpiš moje ljubomorne šamare. Da još jednu godišnjicu ispišemo na našem zidu i naše inicijale pored datuma. Da ponovo budem to što jesam bez trunke izveštačenosti, suzdržavanja i straha. Da mi od papirića školske sveske napraviš ”verenički” prsten. Da mi opet kažeš da sam najlepša čak i kad sam bleda i bez šminke. Čekam da se vratiš. Čekam da te zagrlim i da ti ponovo šapnem dečjim tonom kroz osmeh: ”Hajde da se volimo.” kao da to već ne činimo godinama.


Tara Đukić obožava Beograd, Lejdi Gagu, modu, osmehe svojih najboljih drugarica, kao i one kratke, a velike trenutke u životu kada shvati koliko je srećna. Veruje u ljubav jer ume da voli. Živi za dan kada će ostvariti svoje snove i biti uspešna, ispunjena žena. Svoje doživljaje i misli svakog dana deli sa svojim modnim blogovima I’m not a part of your cliche. I’m born this way. i Belgrade Fashion Love. Za sebe voli da kaže je glavna i odgovorna urednica svog tananog srca, rastrojenog uma i jedinstvenog života.

Editors choice