Roki ne živi u kartonskoj kutiji. Nije mu potrebna socijalna pomoć, jer za život zarađuje u “Gradskoj čistoći”. On je Rom, ali to nije razlog da ga svrstavamo u marginalizovane osobe. Roki je baš kao ti i ja, samo sa boljim glasovnim mogućnostima. Maskota je kraja. On je moj kum sa “širokim osmehom i zlatnim zubom”, a savete deli u zamenu za pivo.

Sećam se svog prvog javnog nastupa na školskoj priredbi. Morala sam da odrecitujem osam strofa neke rodoljubive pesme. Zbog neprestanog ponavljanja roditelji su me poslali u dvorište da učim recitaciju. Ubrzo je dotrčao i Roki. Trudio se da mi pomogne sa učenjem komplikovanih reči, koje ni sam nije umeo najbolje da izgovori. Savetovao me je kako da prebrodim tremu. Pričao mi je koliko je i njemu bilo teško da prvi put zapeva u autobusu.

Slika14 Joj, kume, šta da radim?

Pomoć dođe od nekog od koga to najmanje očekuješ

Došao je i taj dan. Stara fiskulturna sala bila je ispunjena roditeljima i nastavnicima. Bila sam uplašena, nervirale su me kike koje mi je mama isplela i ruke koje su se neprestano znojile. Izašla sam na scenu, udahnula duboko i počela da recitujem. Negde kod treće strofe sam zastala. Dalje nisam mogla, trema je učinila svoje. Zažmurila sam i stavila prst na čelo, ali ni to nije pomoglo da se prisetim. Počela sam da izmišljam svoju verziju pesme, dok nisam ugledala razrogačene oči svoje nastavnice. Ljudi u publici počeli su da šapuću, neko se i nasmejao. Opet sam ućutala. Pomislila sam da je najbolje da odglumim padanje u nesvest i da tako prekinem čitavu agoniju. Međutim, čula sam kako neko tapše i kako prilazi sceni. To je bio Roki, u svečanom ljubičastom odelu sa šarenom kravatom. Šapnula sam mu:

“Joj, kume, šta da radim?”
“Sad ču sredim stvar! Naućio sam tvoju pesmu. Zajedno čemo! Zamisli da si u autobusu, ja ču da sviram i da ti šapučem.”

Ponovo sam se poklonila. Publika je utihnula. Salu je prožimala Rokijeva setna melodija. Nizala sam strofe i uspela da odrecitujem pesmu do kraja zahvaljujući njemu. Roki mi je aplaudirao sve do kuće. Naravno, zauzvrat je tražio pivo i da ga upoznam sa Kusturicom.

Sve ovo godine Roki je tu u kraju, u dvorištu i pored mene. Izbacuje veš mašine, sređuje podrume zgrada i organizuje modne revije pored kontejnera za male Rome. Često mi govori šta treba da radim. Njegovi saveti, koji su uglavnom nastali pod uticajem alkohola i imaju mnogo gramatičkih grešaka, uvek su iskreni.

Slika21 Joj, kume, šta da radim?

Oslobodimo se predrasuda!

Uklonimo barijere koje su nastale zbog predrasuda ili stereotipa. Pružimo šansu svakom Rokiju na ovom svetu! Ne sudimo o njima samo na osnovu toga što su Romi.

Roki, kume, dođeš mi pivo!

Izvor fotografija: flickr.com, photobucket.com


Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.

Editors choice