Roki ne živi u kartonskoj kutiji. Nije mu potrebna socijalna pomoć, jer za život zarađuje u “Gradskoj čistoći”. On je Rom, ali to nije razlog da ga svrstavamo u marginalizovane osobe. Roki je baš kao ti i ja, samo sa boljim glasovnim mogućnostima. Maskota je kraja. On je moj kum sa “širokim osmehom i zlatnim zubom”, a savete deli u zamenu za pivo.
Sećam se svog prvog javnog nastupa na školskoj priredbi. Morala sam da odrecitujem osam strofa neke rodoljubive pesme. Zbog neprestanog ponavljanja roditelji su me poslali u dvorište da učim recitaciju. Ubrzo je dotrčao i Roki. Trudio se da mi pomogne sa učenjem komplikovanih reči, koje ni sam nije umeo najbolje da izgovori. Savetovao me je kako da prebrodim tremu. Pričao mi je koliko je i njemu bilo teško da prvi put zapeva u autobusu.
Pomoć dođe od nekog od koga to najmanje očekuješ
Došao je i taj dan. Stara fiskulturna sala bila je ispunjena roditeljima i nastavnicima. Bila sam uplašena, nervirale su me kike koje mi je mama isplela i ruke koje su se neprestano znojile. Izašla sam na scenu, udahnula duboko i počela da recitujem. Negde kod treće strofe sam zastala. Dalje nisam mogla, trema je učinila svoje. Zažmurila sam i stavila prst na čelo, ali ni to nije pomoglo da se prisetim. Počela sam da izmišljam svoju verziju pesme, dok nisam ugledala razrogačene oči svoje nastavnice. Ljudi u publici počeli su da šapuću, neko se i nasmejao. Opet sam ućutala. Pomislila sam da je najbolje da odglumim padanje u nesvest i da tako prekinem čitavu agoniju. Međutim, čula sam kako neko tapše i kako prilazi sceni. To je bio Roki, u svečanom ljubičastom odelu sa šarenom kravatom. Šapnula sam mu:
“Joj, kume, šta da radim?”
“Sad ču sredim stvar! Naućio sam tvoju pesmu. Zajedno čemo! Zamisli da si u autobusu, ja ču da sviram i da ti šapučem.”
Ponovo sam se poklonila. Publika je utihnula. Salu je prožimala Rokijeva setna melodija. Nizala sam strofe i uspela da odrecitujem pesmu do kraja zahvaljujući njemu. Roki mi je aplaudirao sve do kuće. Naravno, zauzvrat je tražio pivo i da ga upoznam sa Kusturicom.
Sve ovo godine Roki je tu u kraju, u dvorištu i pored mene. Izbacuje veš mašine, sređuje podrume zgrada i organizuje modne revije pored kontejnera za male Rome. Često mi govori šta treba da radim. Njegovi saveti, koji su uglavnom nastali pod uticajem alkohola i imaju mnogo gramatičkih grešaka, uvek su iskreni.
Oslobodimo se predrasuda!
Uklonimo barijere koje su nastale zbog predrasuda ili stereotipa. Pružimo šansu svakom Rokiju na ovom svetu! Ne sudimo o njima samo na osnovu toga što su Romi.
Roki, kume, dođeš mi pivo!
Izvor fotografija: flickr.com, photobucket.com
Tijana Banović je apsolvent srpske književnosti i jezika. U sebi skriva Petra Pana koji ne želi da odraste, koji bi samo da leti. Za svaki lonac ima odgovarajući poklopac.
