Ponekad se dešava da vas neke stvari privuku iz neočekivanih i ne tako očiglednih razloga. Time prvenstveno mislim na estetski doživljaj, kada pri susretu sa njima niste osetili ljubav na prvi pogled. Ali postoji nešto što vas tu privlači, intrigira i navodi na razmišljanje. Taj stepen komunikacije može biti kompleksniji od onog koji je od početka jasan.

Još jedan u nizu mladih dizajnera koji je od pojave na scenu postao miljenik modne elite je i Joseph Altuzarra. Rođen i odrastao u Parizu, studirao umetnost i istoriju umetnosti u Filadelfiji, sa fokusom na modu i arhitekturu,  proveo je neko vreme radeći za Marc Jacobs-a, Proenza-u Schouler i Givenchy gde je uz Riccardo-a Tisci-a usavršio krojački zanat. Odlučivši da se vrati u Njujork,  pokrenuo je i svoj label. Taj eklektičan spoj različitih iskustava, kontinentalnog vaspitanja i liberalno umetničkog obrazovanja, izlaganja pred njujorškim avangardnim umetnicima i ujedno klasične modne obuke, je ono na čemu se temelji Altuzarra. Njegov identitet leži negde između nasleđa francuske kulture i pulsirajuće energije Njujorka. Brend je osnovao iz želje da stvara savremenu i praktičnu odeću za modernu i profesionalnu ženu. Da li se njegov rad u tom pravcu razvijao, videćemo kroz predstavljeni opus.

Prva kolekcija, proleće/leto 2009. izgleda perfektno skladno i jasno, bez obzira što položaj modela u nepomičnom stavu, u nekoj meri utiče na takav dojam. Iako u skladu sa vremenom i trendovima uskog kroja koji prati formu tela, aspektom futurizma, seksualnosti, jednostavnosti, savremenog i modernog,  uspeo je da unese dozu klasike, dajući joj prevashodno veću dugovečnost. Provlačeći kroz celinu odabir ovakve ljubičaste, Altuzarra unosi autentičnost i postiže pun pogodak.

joseph altuzarra s s 20093 300x287 Joseph Altuzarrajoseph altuzarra s s 2009 3 300x287 Joseph Altuzarrajoseph altuzarra s s 2009 2 300x287 Joseph Altuzarra

Narednom, jesen /zima 2009-10. definitivno zagolicava, novina gladnu, modnu zajednicu – još jedan, u naznakama “underground” mladi autor vredan pažnje. Dosta seksi i novo, uspeva da je održi doteranom i sofisticiranom zbog minimalizma i sjajnog kroja. Za debitanta je pokazao sasvim dovoljno da se odmah nađe u nizu dobrih kritika uglednih web portala. Među prvima su mu dale na značaju i čuvena Anna Wintour, urednica američkog “Vogue”-a, kao i bivša urednica francuskog “Vogue”-a Carine Roitfeld koja je odmah nakon ove revije prisvojila jedan od modela.

Ono što će se pokazati kao zanimljivo je to, da su ove prve kolekcije u odnosu na neke naredne dve urađene savršenije i bez zamerke.

U tekstu o Alexander Wangu, fokusirajući se na jedan mali segment kolekcije, govorila sam o važnosti konteksta u koji je nešto stavljeno, od početne ideje do samog procesa stvaranja i prezenatacije. Značaj ovoga napominjem sada iz razloga jer to često prepoznajem kao važno pitanje kada mislim o radu Josepha Altuzarre.

Kolekcija za proleće/leto 2010. Ako pokušamo da odstranimo misaoni proces, možemo vrlo lako naići na barijeru koja sprečava karakterisanje ove kolekcije kao kvalitetne i lepe. Iz prve može da se učini prilično jeftinom. Međutim, dešava se da dotok misli sprovodi naizgled neracionalna objašnjenja koja staju u odbranu ovog rada, kao i da činjenice, koje on navodi kao polaznu osnovu, dodatno utiču na sud.

Sve je počelo od raspoloženja i utiska koji je nosio nakon filma “More” iz 1969. To je film o ženi sa Ibice, tako da je pun sunca, peska, mora, kože; i celi taj duh, post-hipi ere, droge, ideje slobodne seksualnosti i oslobođenog duha i tela je ono što ga je privlačilo.

Nakon toga, gledao je i fotografije Davida Hamiltona koje, kako kaže, nose neku vrstu perverznog osećaja: “Žene na tim fotografijama su žene, iako i dalje devojke, tačno u tom među-dobu kada njihova tela postaju erotična, a one toga još nisu svesne.”

Javila se tako ideja o nostalgiji, te vrateći se u sedamdesete, želeo je kolekciju koja evocira i budi neka sećanja. Želeo je da joj pruži takav ton, da ima istoriju i dušu. U realizaciji razmišljao o tome kako uzeti različite delove i materijale i pomešati ih zajedno u jedan odevni predmet. Činilo mu se da je time čini življom. Zemljane boje, providni materijali u belom, antilop koža su glavni akteri, uz suptilnu pojavu blage ružičaste. Međutim, iako dosta spojenih elemenata odjednom, ipak je nekako uspeo da sreže na minumim, da uhvati fokus i zaokruži centralni deo igre na jedan jasan utisak. Nego, to i nije dilema, već više kako je to kroz neke pojedinačne modele u estetskom smislu izvedeno. Iako podeljenog mišljenja, ipak mi se čini da on iznosi neki specifičan segment ličnosti kojim blokira ljude, tačnije odblokira ustaljeni sistem opažanja i otkriva druge mogućnosti u njemu.

Zbog ovoga ću preskočiti sledeću, po pravilnom redosledu, kolekciju i nadovezati proleće-leto 2011. zbog dodatnih argumenata za ovu karakterizaciju.

Proleće/leto 2011. Kolekcija je izazvala veoma zbunjujuće reakcije prisutnih novinara. “Tribal” elementi, rejv kultura, savremena tehnologija. Na ivici sa urbanim, istovremeno zadržavajući seksipil i senzulanost jednog modernog stila, okarakterisali su je kao intergalaktički šik.

Po komentarima se videlo da su ljudi zatečeni i konstatuju, sa jednom vrstom zadrške, kako je dobro da se svako oproba u različitim stvarima i pronađe ono što mu najviše leži. Zatim, kolekciju su doživeli kao interesantnu, promišljenu, misaonu, sačinjenu iz komplikovane odeće zbog tog upadljivog spoja jednog materijala sa drugim. Definitivno, revija nakon koje može puno da se razmišlja.

img anna bauer altuzarra 03 1826387811521 300x200 Joseph Altuzarra img anna bauer altuzarra 02 182425787951 300x200 Joseph Altuzarra

Altuzarra je rekao da ga je zanimala ideja da može nekog da promeni odećom, da kada stavi odeću na sebe, taj neko postane ta odeća. Kompleksno pitanje i subverzivno u odnosu na ustaljeno shvatanje da odeća ne treba da nosi čoveka, već čovek nju.

Čestitaju mu na samouverenosti, na tome što deluje neisprepadano, što ce mu doneti dobro u budućnosti. Karakterišu ga kao beskompromisnog i kažu da treba imati mnogo hrabrosti za nekog ko je mlađi od 30 da uradi nešto što je zaista drugačije. Svakako su se svi usaglasili da preteranost jeste pitanje koje se nameće u ovom slučaju, ali da je ipak dobro videti ispred sebe nešto inspirativno. I zaključak, da kada imaš toliko toga na meniju, onda to mora da bude savršeno usklađeno, a da je Altuzarra ovaj put možda zagrizao preveliki zalogaj, malo više od onog sa čim je mogao da se izbori do kraja. Naravno, podsećaju na očigledan talenat  i samopozdanje, što će kao glavne prednosti učiniti da će ljudi uvek želeti da pogledaju svaku njegovu narednu reviju.

img fashion fund altuzarra 1105541001701 Joseph Altuzarra

Sam Altuzarra je vrlo svestan činjenice da je “preterao” i kaže da su ga upozoravali, ali da je hteo da se ovaj put više igra. To sa igrom često može da ode u pogrešnom pravcu, što se i u ovom slučaju donekle otelo kontroli. S tim što bih dodala, da se vidi njegovo promišljanje kojim smiruje kolekciju da potpuno ne poludi, provlačenjem jednostavnijih i mirnijih modela.

Ono što definitivno upada u oči i što je naiinteresantnije od svega jeste taj bezobrazluk da iznese svoje po cenu da izgleda promašeno, i samopouzdanje kojim nameće pitanja onim modno obrazovanim i stavlja ih u nezgodan položaj. Rekla bih opet, otvara nova polja za razmatranje. I baš zbog toga što tako samouvereno vlada, je i ono što ga održava na toj listi mladih nada svetske modne scene. I da, promašaj nije, navodi na misao o tome, a to je znatna razlika i zbog toga misaona kolekcija za razmatranje. Sam promašaj bi se od starta tako i tretirao.

img anna bauer altuzarra 04 1829545254071 300x200 Joseph Altuzarraimg anna bauer altuzarra 05 183544276900 300x200 Joseph Altuzarra

Kolekcija jesen/zima 2010-11. koja se desila između ove dve prethodne. Ove razlike u stilovima upućuju na njegova kretanja i spremnost da proba drugačije od onog što je prethodno radio.

Gledajući filmove Tim Burton-a, kao što su “Sleepy Hollow”, “The Nightmare Before Christmas”, dobija ideju za neku vrstu bajke koju pretapa u moderni, brzi život. Kretao se u različitim pravcima. Imao je u glavi i vampire, želeo je da provuče i tragičnu ljubavnu priču Drakule ili Frankeštajna, a opet kreirao nešto sexy i moderno, te tako kolekcija jeste “ovozemaljaska” i nosiva. U saradnji sa Swarowskim, obogatio je i kristalima neke modele. Uz odabir samo dve boje – crne i crvene (bež se tek provuče u prolazu) on jasno ukazuje na ta razmišljanja, a ujedno i na snagu, moć i fatalnost žene. Između ostalog, najveći uticaji, kako napominje, su i srednjovekovni i renesansni, koji su bili važni i za prethodnu kolekciju, proleće/leto 2010. Naglašava da žena u ovom slučaju ima jaku unutrašnju snagu i ne daje nikakve izgovore za sebe. Odeća je sva u vezi sa fantazijom i bajkama, ali ne na detinjast način, više u smislu viteškog aspekta priče.

Modni poznavaoci upućuju na njegov smisao za detalj i kroj. Međutim, kako se uvek desi da nešto iznenadi, tako je i u ovom slučaju iskočio komentar da je kolekcija očigledno “pokradena”  verzija kolekcije Gucci iz 2003. I zaista, ako se osvrnemo, prisutni elementi koji su “preuzeti” su očigledni.

Iako nigde nisam naletela da spominje tu kolekciju kao inspiraciju, biću slobodna da kažem, pa šta i da jeste?

U kompletnoj umetnosti, celokupno stvaranje, od davnina pa do danas, je ukorenjeno u kreaciji supstituta ili zamena, i situacija kada neko delo usvaja elemente već postojećeg je toliko česta da postoji čitav niz opravdavajućih teorija na temu original-kopija. Takvi postupci su vrlo često karakterisani kao “pozajmice” ili uticaji pomoću kojih se neko ili nešto nadahnjuje, usmerava, podstiče da gradi svoje delo. Kada je uspešno, ono zadržava ranije konotacije, ali ih istovremeno i menja da bi stvorilo novi znak.

Dakle, nemoguće je da pređašnje vizuelno iskustvo ne utiče na dalji rad svakog pojedinca u bilo kojoj sferi koju odabere kao vid izražavanja. Svako traži uzor i uzima za sebe onaj deo koji mu je najbliži i koji oseća svojim, a zatim ga obrađuje na svoj način. I dok god uspeva da mu da svoj šarm i oformi svoj pečat, uspeh je neometano zagarantovan. Međutim, bez namere da prikačim ovoj kolekciji epitet umetničke, više uz potrebu da objasnim “pozajmice”, u modi to jeste nezgodno jer kada postane baš očigledno, onda nekako uspeva da se remeti sam doživljaj.

Pitanje je da li se Altuzarra uopšte i oslanjao na pomenutu Gucci kolekciju. Verovatno jeste, ali je onda tema za razmatranje kako je uspeo da izađe na kraj sa tim i da li je uneo nešto svoje, da li je ostavio svoj trag, da li je dao svežinu jer kako kaže “danas je teško stvoriti nešto potpuno novo; pre je poenta pružiti nešto sveže.”

joseph altuzarra cfda glamour shot Joseph Altuzarra

Po njegovom rangiranju, reklo bi se da mu je pošlo za rukom. Nebitni pojedinac poput mene bi govorio o ovoj kolekciji kao ne preterano važnoj jer ne preterano umetničkoj, ali svakako o snazi koju nosi i efektu koji ostavlja, o detaljima poput šniranja kao i kaiševima koji se ponavljaju svuda po telu, i njegovoj rečenici u kojoj je rekao da ne voli kada žena mora sve da ispravlja i uradi bez greške, u kojoj nalazim objašnjenje za ta mala iskakanja iz okvira u koje preti da upadne. O celini crvene kao neoborivo jake i plišu kao upečatljivom, kao i o riziku da to sve pređe u modni passé, ali i o veštini da ostane nedodirljivo i jako. I naravno, o crvenim haljinama koje lako mogu povezati sa the worst from red carpet, ali o Altuzarrinom daru da se uspešno izbori sa tim i unese specifičnost savremenog, modnog izraza. Anna delo Russo, urednica japanskog “Vogue”-a u jednom editorijalu za “10 Magazine”, približava taj pojam i pojašnjava ga.

anna del russo Joseph Altuzarra

Za poslednju kolekciju jesen/zima 2011-12. određeni novinari konstatuju da je uradio reedit Marc Jacobs-ove grunge kolekcije za Perry Ellis od pre 20 godina. Altuzarra kaže da je imao u vidu Kate Moss iz devedesetih, pogotovo iz perioda kad je bila sa Johnny Depp-om. Gledajući te slike, uočio je njenu neizainteresovanost za odeću i vrstu stava koji kasnije postaje modni hit. Primetio je taj ležerni, neopterećujući stil, noseći parku preko sexy haljine te zbog toga krenuo da razmišlja o odeći, rasterećenosti i šta ženama generalno treba. Dakle, jedan pristupačniji koncept u odnosu na pređašnju kolekciju, proleće/leto 2011.

U tekstu o Wangu sam takođe spominjala nonšalanciju i koliko je ona nonšalantna ako je promišljena. Ovde ću reći da Altuzarra u toj nonšalanciji uviđa ono nešto što se teško objašnjava, ali oni s umećem i stilom lako pokazuju i osećaju. A on je umeo da oseti smisao tog stila i dohvati glavnog nosioca cele priče. Jedna komercijalna modna revija sa primesama savremenog i modernog, neverovatno nedodirljivog, kul osećaja, koji je uneo u kompletnu sliku.

Samo prihvatanje činjenice da se moda ponavlja, ugleda na prošlost, nadahnjuje očiglednim i neočiglednim uticajima, olakšava i prihvatanje konstantne pojave sličnog.  Ipak sam mišljenja da to nije ono što je pokretač za analizu rada Josepha Altuzarre, već je ključno taj lični identitet koji je stvorio kao jako mlad, jasan, samouveren i koncizan, bez strepnje da li će biti prihvaćen i to, što uvek prevagne ono intelektualno, koje naznake jeftinog, nedoraslog i početničkog otera u drugi plan.


Marija Mak je neurotična i analitična “belle de nuit”. Uzdahne uz dobar prêt-à-porter, mrak u klubu, film u kinoteci ili svojoj sobi.

Editors choice