Nisam neki zakleti vernik. Zaista nisam. S obzirom na to da dolazim iz porodice gde se apsolutno NE veruje u Boga, i gde se dlake ježe pri ulazu u crkvu, dobro sam i prošla. Sećam se kada sam se vratila sa neke od prvih ekskurzija i posete manastiru Manasija. Sva ushićena i produhovljena donela sam mami i tati na poklon fresku Svetog Arhanđela, porodične slave. Moji su bili u fazonu:

– Pa nije trebalo da se trošiš (čitaj: U j*te, i sad ovog zaklanog moram da stavim na zid?!)

I eno ga moj Arhanđel, što ubiva aždahu, visi i dan-danas iznad svoda kuhinje, a verujem da nije mene leteo bi odavno.

Elem, putujem ja tako svetom, doduše nisam neka pomahnitala penzionisana babuskera, a još manje novopečena bogatašica, nego imala žena želju, pa ranac na leđa i teraj. Danas stigla u Veneciju. Ko preživi pričaće.

Raspametila se Crkvom Svetog Marka, umalo me golubovi na onom krcatom trgu žutaća ne “pregaziše” (e, ima vala onih Kineza kao alve, samo blinkaju okicama sa obešenim fotoaparatima oko vrata, i ne da crvkutaju, majku mu, gori su i od moje babe – ajc-cung-ja-kong-ooo-cag-ce-di-jo-aaa-šo-me-i-joo). Nije da preferiram kitnjasti stil, ali ona perfektnost u izradi svakog delića, načičkanost, preteranost, a istovremeno neverovatna skladnost poterala je ovaj moj ludi um, pa se tako sa rancem preteškim na leđima zaputih sveštenicima, opštinarima, bibliotekama i raznim drugim izvorima, kojima su me kasnije kompetentni usmeravali da istražim kako, gde, kada i zašto, baš tako, baš tu i baš tada. (Skratite joj jezik, brbljiva je rođena.) Zapravo, da pročačkam o vizantijskoj arhitekturi  kojoj pripada ta velelepna građevina.

slika117 Kad ja tamo, a ono međutim

Crkva Svetog Marka u Veneciji

I dok sam ispijala poslednji gutljaj najbolje kafe ikada, pokušavajući da ostanem na nogama, u privatnoj biblioteci profesora istorije u zavučenoj ulici Venecije zapade mi za oko tekst: “… kupola postaje centralna kompoziciona tačka. Lepota nove arhitekture izaziva u čoveku stanje kontemplacije i refleksije… a Sveta Sofija u Carigradu vrhunsko je ovaploćenje takvih umetničkih zahteva”. Nije mi trebalo mnogo. Ljubičasta zora 5.15h, krećem.

… i kada ja tamo, a ono međutim! Aja Sofija, pravo vizantijsko remek-delo u Konstantinopolju. Ni trena više. Put pod noge la Turska! Moje avanturističko oko nije moglo da odoli a da se ne susretne sa, kasnije shvatih zašto, prelepom crkvom. Sagrađena je između 532. i 537 .godine pre nove ere, po naredbi cara Justinijana. Kasnije je pretvorena u muslimansku džamiju, a Otomani su dogradili minarete i ispisali muslimanske natpise u unutrašnjosti crkve, koja je danas veliki muzej. Aham. Sada razumem zašto je moj tata imitirao hodžu koji peva na džamiji u pet ujutro (vernik moj, ljubi ga ćerka).

Prostranstvo, grandioznost, lepota. Ostala sam zapanjena.

Slika22 Kad ja tamo, a ono međutim

Najveći spomenik vizantijske arhitekture Aja Sofija

U jednom momentu prekide me, na pola najmasnije turske baklave, u sred borbe sa orahovom ljuskom u lepljivom sosu domaćih kora, deo putopisa iz Italije. Gunđam ja i proklinjem nemar debele tetkice iza ćoška što jednu baklavu mesi, a u drugi tanjir gleda, pa umalo zube polomih tim neočišćenim orasima. Melodičan glas od kojeg je moja frustracija bivala još veća “pevao” je: “Crkva u vizantijskom duhu San Vitale u Raveni je oktogonalna građevina sa kupolom. Dobro osvjetljena i ima sa obe strane oltara dva čuvena mozaika. Zemaljski prostor zamjenjen je zlatnom ravnom površinom kao pozadinom figura. Istom stilu ravenskih mozaika pripadaju i mozaici Eufrazijeve bazilike u Poreču, izgrađene u VI veku, kao i mozaici u crkvama na Siciliji i u Grčkoj.” Pomislim super, iz Italije preko “Male Krsne” do braće nam Turaka, a San Vitale u sred Italije pred nosom sam preskočila. Brzopleto žensko.

U osnovi shvatih na kraju nakon šest kafa, jednog lošeg, ali lošeg sendviča (možete raditi u Veneciji bilo šta, samo nemojte kupovati gotove sendviče, bar ne bilo gde), kažem, shvatih, da bi trebalo dobar deo radnog veka da odvojim kako bih obišla sva zdanja vizantijske arhitekture: Crkvu Svetog Luke,  Eufrazijevu baziliku u Hrvatskoj (posebno draga, ali to je neka druga priča), Crkvu Svetog Vasilija Blaženog, Manastir Zograf na Gori Atos…

Provukoh još jednom “master card” i javi mi se jasno kao dan – vratićeš se ti meni, draga Katarina, u Srbiju bez cvonjka u džepu.

Ali kako sam mogla da se ne vratim? Bella Italia.

Da moji jadni roditelji pročitaju ovo prekrstili bi se i levom i desnom, iako su rođeni ateisti.

A vi, dragi moji, ako imate bar malo entuzijazma i nesavladivu želju za putovanjima, uskačite u prve cipele i pravac maršuta “Vizantija na dlanu”. Kada vidite bar jednu od tih građevina nećete se tu zaustaviti, u to budite sugurni. Dokumenta u unutrašnji džep, aparat oko vrata, manje sladoleda, jedan veliki slameni šešir i spremni ste. Srećan put.

Izvor fotografija: znanje.org, airtourtravel.ro


Ana Milošević , apsolvent novinarstva, igra glavnu 24-časovnu ulogu svog života nadajući se da će daske koje život znače postati realnost. Obožava fotografiju, pisanu reč, stvaranje. Racionalni hedonista, ne može bez muzike i prijatelja, prezire površnost i ljudsku glupost. Nezamisliva bez osmeha. Energična. Radi na 120% i farba se u plavo da zavara neprijatelja.

Editors choice