Kad jastuci progovore

Kad jastuci progovore

Reči su mi nekako vrlo važne.

Ne znam kako vi, ali meni ako reči ne štimaju, ako se svađaju i ne plešu pred očima, u mislima, pod prstima, u srcu i duši… ja ne funkcionišem. I dosta mi je više da slušam kako sam ja jaka žena. Jaka sam i šta ćemo sada?! Treba da budete srećni zbog toga, šta da imate pored sebe neku njanjavicu koja ne ume da sklopi prosto-proširenu rečenicu i šizi vam po vasceli dan od svojih umišljenih trauma… Ma, dajte više… dosta je i meni. Naviknite se. Ili me volite ili me pustite. Ja volim da živim u skladu sa sobom. Kada sam posvađana sa svojim srcem, telom, umom, to nije dobro. Ni po mene, ni po okolinu. Ruše se svetovi!

Večeras su mi se reči posvađale. Vređaju me. Vrtim misao u jednom smeru vrlo precizno srećno, punog srca, raširenih ruku i osetim da sam zalutala. Naišla na bedem želja koje su toliko visoko i vrlo konkretne, a ruše se kao da su od suvog peska. Možda da uhvatim malo za kasnije? Možda mi ova Aladinova čarobna lampa posluži kao skladište… nisam je za džabe kupila u Istanbulu… jednom, kada je budem protrljala, izaći će nešto divno i samo moje… jednom…

Emotivna sam. Vrlo emotivna. Bogata sam baš zato, kako kaže moj kolega sa predavanja. Ko to nije shvatio do sada, nije moj problem. Umem da osetim ljude, da nanjušim njihov bol, strah, sreću, tugu, nedoumice, da opipam u vazduhu i ono što mi ne govore. To ume da bude velika prednost, a može da bude i veliki problem. Svi se useru pored mene kada otkriju da znam i pre njih.

Onog momenta kada mi podarite deo sebe, ostaje kod mene i čuvam ga. Ja ne bacam svoje poklone, ne rasipam svoje reči svima tek tako… ne nudim svoje srce na zlatnom tanjiru turskih sultana, niti ga imam toliko da može dobiti svako. Duša nije da se cepa. Duša je energija koja struji tvojim telom, oko tebe, obuzima te, obgrli, priziva i šalje poruke oko tebe… Onog momenta kada si spreman da je pustiš da poteče, da dodirne nekoga do koga ti je stalo, ti daješ sebe kao da ništa ne postoji. To nije dar koji se dozira, to nije na kašičicu, to nije na dugmence koje se uključi ili isključi kada to neko poželi. Duša teče… greje, opija, omamljuje, neguje, sluša, razume, miluje, pruža podršku, ali i traži. Kada si spreman da primiš, moraš biti spreman i da daš. Ako samo uzimaš, na kraju ćeš da postaneš sebičan i ostaneš sam. Moja se duša od jutros toliko razlila na sve strane da sam sada posvađana sama sa sobom. Nisam pomislila da je zadržim ni za čas, nema svrhe, ja nisam takva. Ja kada dajem, dajem sve, ali i kada uzimam, nije ništa manje. Zahtevna?! Možda. Ne znam. Kako god… Volim ravnopravnu borbu. Volim jednakost. Volim intelektualno nadmetanje svetova. Volim sudar Duša. Volim bez granica i ne umem da doziram kada volim, ne umem da danas volim manje, a sutra malo više. Neko možda ume. Da li onda stvarno voli?! Nismo svi isti. Ne bi ni valjalo. U paketu mene ide sve: Ljubav, Želja, Pobeda, Strah, Ludilo, Tuga, Bez Granica, Pregršt Svetova, Leptiri i Zmajevi, Sva čuda, Knjige, Snovi, Puno Rada na Sebi, Puno reči, Cela duša… Srce, Razum… Život…

Kaži mi sve što ćutiš Reći ću i ja tebi Kad jastuci progovore

Kaži mi sve što ćutiš. Reći ću i ja tebi.

Večeras mi je otišlo previše duše… kasno je i ne spavam, a još čekam da mi se vrati barem deo.

Previše njih mi je večeras reči bacilo u krilo i lice kao da to nije ništa. Nekad bih uzvratila, nekima i jesam. Samo, ja sam od onih što ne vole da povređuju druge. Čemu? Svaki bol koji nekome nanesemo vrati se nama tri puta jače. Karma valjda… ne znam… ja verujem u to, pa se držim onoga “ponašaj se prema njima onako kako bi voleo da se oni ponašaju prema tebi…”, iako možda ne umeju… Onda zažmurim, izbrojim u sebi do svih reči koje me muče i kažem im: “Ok.”

Reči su mi vrlo bitne. Kada ih ne upotrebljavam i bacim vam u lice samo ta dva slova, reč koja za mene nije reč, to je kao da vam nisam dala ništa! To boli više. Ja to tako vidim.

Nikad nisam verovala u materijalnu stranu koja okupira sve oko mene. Nekako mi je to uvek bilo nešto što čini život samo malo lakšim, a vrlo je nebitno da bi čovek bio srećan i pre svega ono što i treba da bude – “čovek”. Zato više volim da onima koje volim poklonim deo sebe kao najdragoceniji poklon na ovom Svetu, nešto što se tim materijalnim ne može meriti niti kupiti. Onima koje volim, ja poklanjam svoje reči. Jer reči meni jesu vrlo bitne. Što srce ne može da otkuca, ja mogu da napišem… što niko ne može da vam kupi i plati, ja ću vam napisati… zauvek. Reči ostaju. Ako sam ih namenila vama, poklonila, vrlo ste bitni, vrlo ste posebni, vrlo ste moji… Iz mog ugla, da bih vam objasnila bolje, reći ću ovako: “Šta je ono što najviše volite na ovom svetu i retko kome bi dali, poklonili, podelili sa njim?”… e to, baš isto to, dajem ja vama kada vam poklonim svoje reči… Dajem vam sebe… vrlo nesebično, otvoreno, vrlo direktno i posebno. Ne osećate?!

Večeras ću da ćutim svaku svoju reč. Manje će da me vređa i boli. Pustiću film “Pillow Talk” i pokušati da se pomirim sama sa sobom dok vi budete otpakivali moje poklone… reči… Možda nađete neke koje vam se više budu svidele, bolje vam pristajale, više grejale srce, značile… ne znam… ovo je izgleda opet jutro duša koje se sudaraju gde god se okrenem…


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…