Sunce je već zalazilo za horizont i još jedan dosadan jesenji dan bližio se kraju dok sam udubljena u misli sedela na klupi i uzaludno pokušavala da se izborim sa vetrom sećanja koji je ređao hiljade misli i slika u mojoj glavi.

slika1 jesen Kad me jesen podseti na nas

Tog predvečerja jesen mi je pričala priču..

“Jednom su se dvoje voleli. Baš tu, tu gde ti sada sediš, na klupi između dva hrasta koja usamljeno njišući svoje grane čuvaju tajne mnogih ljubavi koje su se tu, u njihovom zagrljaju rodile, cvetale ili ugasile. Ali, njihova ljubav bila je posebna. Nije to bila jedna od onih usputnih i prolaznih mladalačkih ljubavi koje se tako ne mogu ni nazvati. Bila je to ljubav veća i jača i od njih samih. Ljubav koja je obećavala…
I dalje se sećam svih njihovih reči, obećanja i snova u koje su oboje slepo verovali onda kada su jedno drugom bili najveća podrška. Sećam se i svakog njegovog pogleda i njenog stidljivog osmeha onda kada joj je prolazeći prstima kroz kosu govorio da je voli. Sećam se i koliko je volela onu sigurnost koju je osećala kraj njega onda kada je u begu od stvarnosti i u strahu od budućnosti znala da se sklupča u njegov zagrljaj. I znaš, obožavala sam da ih gledam tako zaljubljene, baš tu.

A ne znam šta se desilo sa njima. Jednog dana samo su otišli. Baš kao i mnogo puta pre toga. Ali od toga dana nikad se nisu vratili. Od tog dana više ih nikad nisam videla zagrljene tu na klupi između dva hrasta niti bilo gde drugde. Nikad, a ostali su mi dužni toliko toga…

Ona dođe često, zastane u prolazu da odmori od užurbane svakodnevice ili sačeka drugaricu koja živi u blizini. Ali sada je samo slučajni prolaznik koji je jedne jeseni na toj klupi ostavio svoje srce, sva svoja nadanja i snove od kojih je kasnije tako lako odustao a sada ipak došao da pokupi deliće sebe koje je tu ostavio. Ali toga ni sama nije bila svesna jer se nikad nije zadržavala dugo. Kao da nije želela da misli o tome šta joj nedostaje. Znam da joj je bez njega ovde sve izgledalo pusto i beznačajno, a nije želela to da oseća.

slika2 devojka Kad me jesen podseti na nas

Želela je samo da se seća

Jer ipak, previše je vremena potrošila ratujući sa sudbinom koja ih je udaljila. Predugo je bio njena sreća i njena tuga, onaj nedefinisani sjaj u oku onda kada je zaslepljena sopstvenim zabludama verovala da njihovo vreme tek dolazi. Viđala sam je često kraj prozora noću. Mislim da je zapisivala poruke tišine. Oduvek je volela da piše iako niko nikad nije znao da piše o njemu. Samo je papir upijao i svaku njenu suzu koja je sama sebi bila uteha onda kada niko osim nje nije znao kako joj je. Znam i da je nesebično poklanjala sebe drugima i često isprpljena vraćala u svoj svet gde je sebi bila i prijatelj i neprijatelj. Pravila se da ima dovoljno onda kada joj je trebalo mnogo više i često je krivila sebe zbog toga. Ali je ipak lakše podnosila tu kritiku nego kritiku drugih.

Znam da se sada pitaš šta se desilo sa njim. Pa, njemu samo povremeno uhvatim pogled na njihovu klupu kada u prolazu prođe ovuda a onda spusti pogled i ubrza korak. Viđala sam ga sa drugim devojkama ali znam da sa njima nikada nije imao ono što je jedne jeseni imao baš ovde. Ona je želela samo da bude srećan. Ali znam, znam da nije bio srećan onda kada je pun svoje mladosti radio šta je hteo a onda se iscrpljen od svega vraćao u svoja četiri zida gde je video njen lik i čuo njen glas. Jedini glas koji ga je ikad mogao dozvati pameti. A onda se i sam pitao gde mu je sada ona budućnost koju je nekada video samo u njenim očima.

Sećaš se kako sam ti na početku rekla da su se ovde mnoge ljubavi i ugasile? Ali nisam ti rekla da je ta ljubav bila njihova jer ni sama ne znam kako takva ljubav može da se ugasi. Žao mi je što nisu uspeli, bili su tako isti. Zajedno su mogli sve, i takva ljubav bila je vredna svakog rizika. Za nju se vredelo boriti. A nisu se borili, ne onoliko koliko su se voleli i krivili su sebe zbog toga. On se neko vreme borio ali ona to nije znala da vidi i tako su oboje odustali. Prerano za kraj i izgleda prekasno za novi početak.

Sada i dalje negde koračaju tražeći svoj put pod Suncem. Možda im se nekad putevi ponovo ukrste pa opet onako zagrljeni dođu da zajedno oživimo uspomene i ponovo rasplamsamo ljubav.
Ne znam kraj njihove priče jer je i sami nikada nisu dovršili, ali i dalje verujem u njihov ponovni susret. Susret koji će oboma doneti dobro opravdanje za sve dane čekanja, sva razočarenja i nemoguće snove. Susret koji će ih ponovo spojiti, ali ovaj put zauvek.”

“Hmm, da pogodim o čemu razmišljaš?”, trgnu me drugaričino pitanje i povrati u stvarnost.

Ne moraš, izustih kroz smešak. Samo sam se pitala šta radi i da li je srećan. Samo sam se setila svega jer i dalje dugujemo jedno drugom toliko toga. Samo me je jesen podsetila na nas…

Mrak je već uveliko bio pao kada sam se iz daljine još jednom okrenula ka klupi.


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti još bolje!”

Editors choice