Kad porastem biću “in a relationship”

Kad porastem biću “in a relationship”

Iz perspektive sedamnaestogodišnjakinje:

Sa svojih sedamnaest godina mogu slobodno da zaobiđem deo ”da sam znala ranije”. Da sada znam ono što sam znala ranije verovatno bih i dalje bila ludo zaljubljena u Riki Martina. Ali pošto sada znam da je on gej, stvari su se promenile. Ne volim romantiku, plišane igračke, bombonjere… Zbog toga me uglavnom privlače oni hladni frajeri i možda je baš zbog njih ljubav za mene samo reč, dok s druge strane, moda to nije, to je već stvar bez koje ne bih mogla normalno da funkcionišem. Mnogo sam komplikovana i nikada ne znam što hoću kada je ljubav u pitanju. Ako me dečko kulira – nervira me. Ako me juri – dosadan je. Kada smo zajedno – više me ne privlači. Kada nismo – hoću ga nazad. Istina je i slažem se da mi, žene, ne znamo šta hoćemo ali uvek poludimo ako to ne dobijemo.

Postoji jedna stvar koja mi trenutno uopšte nije jasna: kako neko može da bude veran partneru dvadeset godina i više? Zar to nije malo dosadno? (Nadam se da neću ovako razmišljati za deset godina jer inače se nikada neću udati!)  Onima koji se vole verovatno nije, ali do sada nisam nikoga volela tako da, što se tiče vernosti ne znam bas mnogo i ne ponosim se time. Volela bih da jednog dana budem uspešna, verna žena, koja će pored sebe imati lepog, uspešnog i naravno, vernog muškarca koji će mi ulepšavati svaki dan i pored koga ću se uvek osećati lepo i zadovoljno. Znam da sam skromna.

Koliko samo zvuči smešno kada ja pomenem skromnost. Ako dečko nije lep, visok, pametan, stariji od mene, siguran u sebe i ako je previše romantican, otpada u startu. A strašno me nerviraju devojke koje u mojim godinama kažu da im izgled nije bitan. Šta vi imate od njegove pameti? Ništa, zato što je uglavnom i nemaju. Mada, sada kad ”bacim pogled” na svoje bivše, prvo se osvrnem na to kako su se ponašali prema meni pa tek onda na izgled. Tako dođem do zaključka da je samo jedan bio vredan nerviranja i suza, ostali su se samo slučajno našli na putu. Neke gledam i posle tri godine kao slučajne prolaznike.

Moj trenutni ljubavni status je single i iskreno, volela bih da se to promeni u skorije vreme, s obzirom da me čak i moja mama svako veče pita šta se sa mnom dešava, gde su frajeri i kada ću ga naći. I ja se to pitam, gde su?

tumblr mgpc8oQqNR1relskso1 500 Kad porastem biću in a relationship

Gde su frajeri?

Iz perspektive dvadesettrogodišnjakinje:

Da sam bar sa sedamnaest znala ono što znam sada, vjerujem da bih život pretvorila u tinejđerski film u kojoj bih igrala rolu najpopularnije cure u školi, ruku pod ruku sa zgodnim školskim igračem nogometa. Kad sam se prvi put poljubila, skoro sam se rasplakala, a naivno sam vjerovala da je to sad to. Sutradan sam prekinula taj odnos pod izgovorom da sam premala i prebalava i da me strah što ću reći mami.  Obzirom da sam svoje tinejđerske dane provela kao pravi knjiški moljac i iritantni štreber iz prve klupe potpuno nezainteresiran za bilo kakav oblik seksualnih aktivnosti, danas, sa dvadeset tri, igram se svog prvog filmskog teen ostvarenja. Knjige o filozofiji zamijenila sam ženskim časopisima, zabavnim chic litovima i knjigama samopomoći. Recimo, ”Njemu baš i nije stalo” (prasnite u smijeh slobodno) zaista je knjiga koja mi je umnogome promijenila vlastite stavove i razmišljanja o muškarcima. Kad sam bila balavija, živjela sam u uvjerenju kako će moj Princ Charming samo osvanuti ispred mog kućnog praga i to će biti to. Nisam imala ni najmanju predodžbu o tome koliko je ljubavno polje krvavo i ratoborno, a da ne pričam o tome koliko se loše i dalje snalazim u ljubavnim igricama. Ali – učim dok igram. Najbolje sam se igrala Barbikama. Moj Ken je uvijek bio jako dobar i odan dečko svojoj plavokosoj ljepotici. Vrlo brzo smo kroz igru dolazili do ”happily ever after”. Baš ta moja sanjarska i lavovski srčana strana ono je što  me prečesto puta dovodilo do neuspjeha potencijalnih ljubavnih priča. Prepreku je predstavljalo i to što sam, valjda zbog tog snobizma kad je obrazovanje u pitanju, obožavala biti intelektualno superirorna nad propalim slučajevima koji su mi se provlačili kroz život. Glupo je reći da sam za takve magnet, to je jednostavno bila moja kriva mladalačka percepcija o onome što mi ustvari treba kraj mene. Ili je pak kriva činjenica da na neki čudni, mazohistički način obožavam manipulirati muškim rodom  kao da opet proživaljavam posljednje teen dane?

Baš kao i moja kolegica sa sedamnaest, sve mi je bilo dosadno ili nemoguće. Onaj koji se meni sviđao – ja njemu nisam, i obratno. Danas mi je sve zanimljivo i moguće. Za razliku od nje, nisam toliko padala na dobar izgled, više sam (oduvijek) tražila ”ono nešto”, dok nisam shvatila da uopće nije površno uključiti i taj famozni faktor izgleda, samo što je on sada više oblikovan u faktor međusobne privlačnosti i kemije. Ono najvažnije što nisam znala sa sedamnaest, a sada znam, jeste da oni ”svemirski trenuci” lude kemije, strasti i sila privlačnosti obično nikada ne završavaju stabilnim i dugim vezama. Međutim, svemirski trenuci ono su što mi je i danas najdraže od svega. Nije bitno kakav je frajer, čime se bavi, o čemu razmišlja – bitna je strast i sjaj u očima koji nas je spojio. Nažalost, stabilne i duge veze rode se najčešće slučajno, pronađeš ih u nekome sa strane s kime dijeliš izvrsnu komunikaciju. Komunikacija je ključ svega, a danas je teško na onaj normalni, konvencionalni način komunicirati sa suprotnim spolom.

Sa sedamnaest sam bila u fazi da sam luda i mlada i da su pravila tu da se krše. Danas to gledam malo drugačije, pa se ne zadržavam puno na nekim nemogućim romansama. Ako me želi, zvat će, pisat će i naći će način. U međuvremenu, u rezervi zločesto držim dva, tri frajera čisto da razbijemo monotoniju. Volim da mi se udvaraju (čak i ako su pomalo smotani u tome), ali sa stilom – tako se ponekad osjećam kao na audiciji za muškarca svog života. Njega još nažalost nema ni na vidiku.

Postoje i oni zauzeti koji mi obećavaju brda i doline od onog trenutka kada ostave svoje bolje polovice koje trenutno varaju. Varanje je ono čime sam najviše razočarana sa svojih dvadeset tri. Djina se pita kako se nekome može ostati vjeran godinama, a ja se pitam – kako se može opstati u vezi u kojoj je jedan partner nevjeran? Oko mene svi vode dvostruke živote, šetaju ljubavnice a vraćaju se kući dugogodišnjim djevojkama. Voljela bih da sam sa sedamnaest znala i da su djevojke često malo pogubljene i da ne shvaćaju onaj ključ u muško-ženskim odnosima – da je baš sve u njihovim rukama, pa čak i seksualne igrice. Koliko je seks moćan, nisam imala ni najmanju predodžbu sa sedamnaest misleći da je to ono što se dugo ganja, traži i ne ispušta kada do njega dođe. Sa dvadeset tri znam da ga ima na svakom ćošku, da ne vrijedi ništa, da je jeftin i predostupan te da vrijednost dobiva tek kada izostane. Seks svog života još uvijek nisam doživjela, valjda zato što svaka muška budala istom pristupa kao da je Casanova novog milenijuma. Kad ono – šipak!

Najvažnije što znam jeste to da su muškarci, koliko god stariji bili, vječiti zaigrani dječaci,  i ono što razlikuje dječaka od muškarca samo je cijena njegovih igračaka.

Sazrela sam od sedamnaeste do dvadeset treće prihvativši činjenicu da ćeš teško promijeniti muškarca. Ne može žena baš sve. Takav je kakav je; prihvati ga i prilagodi se, samo ga ne mijenjaj.

Naučila sam da veze na daljinu ne opstaju isključivo zato što muškarci teško podnose razdvojenost i da njihova partnerica nije kraj njih u trenucima slabosti. Mi valjda, vrckaste kakve jesmo, možemo opstati i tako.

Poražavajuća činjenica je da je nestalo kriterija i da sve svodi na ”daj što daš”. Mislim da sam zbog toga i dalje single sa dvadeset tri. Koliko god me krivi frajeri zabavljali, toliko ih zbog neke kočnice ne mogu pustiti unutra. Pod ”unutra” mislim na onu neku intimu, tajnovitost i neobjašnjivu povezanost između dvije osobe koju samo one razumiju. Puštanje će se dogoditi kada nađem antivirusni program za emotivni bug koji me je napao sa ove dvadeset tri godine.

P.S. Jedva čekam tridesete, priča se da su nove dvadesete! Ako tada budem imala dijete ženskog spola, zabranit ću joj da gleda ”Seks i grad” i čita ”Cosmopolitan”.

lll Kad porastem biću in a relationship

Koliko god me krivi frajeri zabavljali, toliko ih zbog neke kočnice ne mogu pustiti unutra

Iz perspektive dvadesetdevetogodišnjakinje:

Sa sedamnaest nisam ništa znala, i drago mi je zbog toga. Volela bih da sam mogla čitav život da provedem u neznanju, kažu da je zdravo. Mislim da je moja prva veza dosta uticala na sve ostale, pa čak i ove danas, što samo ukazuje na moju emotivnu nezrelost koja se kosi sa iskustvenim znanjem. Sasvim sigurno znam da sa sedamnaest nisam posmatrala muškarce kao žabe u nadi da će naleteti princ, to je došlo mnogo kasnije, kao i spoznaja da nisam od devojaka koje planiraju da se udaju. Sa dvadeset tri sam imala neku sliku o tome, pravila planove u glavi, ali što sam matorija, sve mi je jasnije da to nisam ja. Barem ne još. Uglavnom, da sam kao tinejdžerka znala da se nikada neću više tako zaljubljivati, potpuno čisto, beznadežno i naivno, možda bih neke ljude (muškarce, pardon dečake) više cenila. Realno, razmazili su me ko klinku, pokvarili za ono što sledi.

Sa dvadeset tri sam dosta vremena i snage trošila na manipulisanje frajerima. Bilo mi je zabavno, testirala sam šta smem a šta ne, tako da je sam izraz zabavljanje sa nekim kod mene poprimio dodatni stepen zabave. To je onaj period kada devojke misle da su odrasle, a ne kapiraju da ih samo drmaju poslednji pubertetski trzaji. Tada sam izlazila i sa sportistima, sa kojima nemam ništa zajedničko, i sa oženjenim frajerima, čisto da vidim kako je to, sa muzičarima, glumcima, štreberima… Negde sa dvadeset četiri sam imala jednu dužu i prijatnu vezu, koja je nastala iz moje jurnjave za nekim trećim likom. Moj problem je što ću uvek naći nekog trećeg za kojim ću da jurim, tako da mi se čini da monogamija i nije najidealnije rešenje. Uprkos tome što sada znam to što znam, ne bih menjala puno toga. Poznajem puno devojaka koje su rane dvadesete videle kao neko seksualno otkrovenje. I tada, kao i sada, smatrala sam da je to samo neki glupavi trip. U stvari, seks samo komplikuje stvari, tako da predlažem da se ukine! Ok, lažem kao pas, ali se definitivno pravi big deal oko nečega što je čist nagon. Ma da sam znala koliko seks komplikuje stvari, i danas bih bila nevina.

Nervira me što čim završiš faks, ljudi očekuju da imaš dugu vezu i planiraš svadbu. Prvo, mrzim reč svadba, podseća me na linčovanje u šatoru, dok se miris kiselog kupusa i uboge svinje na ražnju mešaju sa krvlju mladenaca. To nije neko moje proseravanje, to je ono što vidim. Većina brakova traje kraće od priprema za tu famoznu svadbu, jer svadbe ne bi ni bilo da su mladenci čuli za kondom. Oskrnavljen je pojam braka, te je svako planiranje ili maštanje o jednoj osobi do kraja života svedeno na apsurd.

Ljubav sa dvadeset devet podrazumeva oprez. Kakva li ću da budem tek kad dođem do neke trideset pete? Ono što tražim je intimnost. Isuviše je lako zaljubiti se, kresati se do iznemoglosti, ići po kafanama i restoranima, blejati sa njegovim ili mojim društvom. Teško je naći nekog sa kim ne mora ništa da se dešava, a da ne bude monotono, da ne bude dosadno. Tamo negde pre par godina sam znala lika, sa kojim je sve bilo platonski, sve je bilo poprilično naivno, mada sam sa njim mogla sve. Sedeli smo jedno veče i vrteli spotove po YouTube-u, raspravljali o muzici i tako nekim stvarima, ma nismo se ni dodirnuli. Ali osećaj bliskosti, toliki i takav, se ne zaboravlja. Tako da, bacam svoje reči u vodu, jer sa trideset godina – od kojih tačno pola provedenih u vezama ili traženju i bežanju od istih – ja pamtim samo nekoliko trenutaka vrednih pomena. A nijedan od tih nije planiran, nekako – nije morao da se desi. U stvari, bili su potpuno pogrešni, besmisleni, a ostavili su najdublje tragove.

Sad se opet vraćam na temu seksa, to jest na preterano pridavanje značaja seksu. Ne sećam se koji je to najbolji seks u mom životu, mada dajem prednost seksu na javnim mestima, upečatljiviji je. S druge strane, savršeno pamtim najomiljeniji među svim poljupcima. I ne, to nije prvi, prvi sam potisnula, jer nisam imala pojma ni šta radim, ni kako, prosto me je i danas sramota kad se setim svog prvog poljubca.

Za razliku od Andree, moja Barbika se nije udavala često, ali je imala puno seksa.

Negde baš duboko u meni je zakopan romantični demon koji mi ne da mira. Upravo njega krivim što sam u stanju da slušam neku tugaljivu pesmu satima, a da me ne asocira ni na koga posebno. Pratim nekoliko TV serija, pa sam kopala po mozgu: šta će mi Čak i Bler, ili Meredit i Derek u životu? Odgovor je jasan, oni će dobiti svoj srećan kraj. Tako da za svoj status krivim TV stanice, scenariste i sve klišee kojima su me naučili.

E, da, ja nikada nisam, ustvari, još nisam naučila kako se muvaju frajeri, tako da molim devojke koje to znaju da mi pošalju neku skriptu!

Sve tri devojke otvorene su za bilo kakve savete i ispravke u vlastitim razmišljanjima, po mogućnosti od nekih starijih i mudrijih.

Razmišljanje može slobodno ispraviti i jači spol. Podaci autorki poznati redakciji.


Đina Lukić je učenica srednje turističke škole i na modu gleda kao na način života. Obožava visoke štikle, šoping, New York, luksuz i Karla Lagerfelda. Ne voli romantiku.
“When I first moved to New York I bought Vogue instead of dinner. I just felt it fed me more.”

Andrea Kljajić je studentica prava, provincijalka pod svjetlima velegrada, kozmopolit otvorenog srca i uma, serijski monogamna ovisnica o ljubavi, zaljubljenik u poeziju Miroslava Antića, gracioznost Audrey Hepburn i filozofiju Jean Paul Sartre-a. Ona je vječiti sanjar inspiriran pisanom riječi i ostarit će u kutiji modnih časopisa, knjiga, CD-a i cipela.

Milica Jarić je na papiru diplomirani ekonomista, a u stvarnosti zaljubljenik u modu, filmove Vudi Alena i poeziju Majakovskog. Ponaša se u skladu sa svojim godinama samo kada je neophodno, obožava svog psa, crnu kafu, najviše para troši na haljine, a kada bi mogla, obojila bi ceo svet u nijanse plave. “A girl should be two things: classy and fabulous.” (Coco Chanel)