“Znaš, kad porastem, i ja ću biti stjuardesa. Obići ću sve zemlje i gradove… To mi je san!” – izjavljuje moja mala komšinica dok zajedno čekamo lift. Ono što bih joj najradije rekla zvučalo bi otprilike ovako: “Drago dete, ne bih da ti rušim iluzije, ali ako ne koristiš vremeplov i nemaš mogućnost da se teleportuješ u vesele osamdesete kada su naše stjuardese putovale u pravom smislu te reči, zaboravi na belosvetska landaranja. Dalje od aerodromskih pista nećeš stići. U najboljem slučaju ćeš uspeti da na brzinu protrčiš kroz neki free shop i da sebe obraduješ bar magnetom za frižider. Da na kraju dana imaš opipljiv dokaz da si ipak bila u inostranstvu…” Naravno, savršeno mi je jasno da bi ovakav komentar bio potpuno neprimeren percepciji osmogodišnjeg deteta. Zato se samo kiselo nasmešim i kratko izustim: “Baš lepo.”

Sledeća scena: Stojim na sredini putničke kabine i pokušavam da korektno izvedem bezbednosnu demonstraciju. Naglasak stavljam na reč pokušavam jer je jedno razmaženo derište upravo dobilo histerični napad. Vidim, drama će potrajati. Zatim ponovo proveravam da li je iskvarcovana gospođica koja sedi u blizini levog krilnog izlaza konačno odložila svoju skupocenu tašnu u odeljak iznad sedišta. Izgleda da jeste, pošto deluje prilično uvređeno i na sav glas komentariše neljubaznost kabinskog osoblja. A “Izvinite, da li biste mogli…”, “Takva je procedura…” i “Hvala…” su jedine reči koje su joj bile upućene.

Kako god, evo nas u vazduhu. E, sad počinje ona prava predstava.
Čučni, ustani, otvori, pronađi, dohvati, složi.
Pazi da se ne sruše čaše i flaše. Ipak su se srušile. Poređaj opet.
“Izvolite” (Baš nikako ne možete da se odlučite?)
“Ne, nemamo sok od paradajza” (Žao mi je što ne pijete ništa drugo, zaista imate sofisticiran ukus.)
Dobićete deseto piće po redu kada sa kolicima prođemo kroz kabinu i kada još jednom poslužimo sve putnike (Avion je prevozno sredstvo, a ne kafana. Ja nisam konobarica i kada bih svakom putniku donosila sve što poželi kada god poželi, verovatno ne bih bila u stanju da obavljam i druge dužnosti koje stoje u opisu mog radnog mesta.)
“Izvinite” (Zar Vam toliko smeta par kapljica vode na rukavu?)
“Recite” (Pretpostavljam da želite nešto da me pitate, samo – ne odazivam se na “Alo, mala” i “Ej, ti” i zaista nema potrebe da me bodete prstom u leđa)
“Gospođo, ostanite na svom mestu dok se avion skroz ne zaustavi“ (Prekinite da panično rovarite po odeljku za prtljag, tu Vam je torba, niko je neće uzeti!)
“Doviđenja!”

Mislite da je ovo kraj? Ne, ovo je bilo tek zagrevanje. Nakon kratke pauze, dolaze nova lica. Mnogo novih lica.

Dobro došli dragi putnici! Mesta su numerisana, ako ne možete da se snađete, pitajte. Ali prethodno naučite bar poneku reč na engleskom i ne kolačite oči kada kažemo da vas ne razumemo. Ovi što sa sobom na kvarno unose gigantske torbe, neka ih sklone sa prolaza. Ne morate baš svi da se izujete. Mole se pijani putnici da što pre utonu u san. Ukoliko vas zanima koje je meso u sendvičima, slobodno upotrebite onomatopeju. Pogledaćemo šta piše na etiketi, a zatim ćemo klimnuti ili odmahnuti glavom. Ili ćemo i mi šarmantno groknuti odnosno muknuti. Hvala!

Tačno je da me bahatost lako iznervira, ali dok sam na poslu, uspešno se suzdržavam. Samo što izgleda da još nisam naučila kako se postavlja kvalitetna mentalna izolacija radi prevencije eventualnog pucanja po svim šavovima. Sa druge strane, na poštovanje odgovaram poštovanjem. Javno priznajem i da me jedno kratko i srdačno “Sve najbolje, svi ste tako fini i ljubazni” uvek dotakne.

Da li sam kao klinka fantazirala o tome da postanem domaćica aviona? Ne, nisam. Moje dečije maštarije su bile mnogo nedostižnije i bizarnije. Uostalom, znam ja vrlo dobro šta ću biti kad porastem. Kada vežem svoj sigurnosni pojas, uopšte nemam strah od letenja.


Vanja Rajić Komplikovana i neodlučna, i dalje bezuspešno pokušava da smanji dimenzije svojih ogromnih očekivanja. Uvek traži, često pronađe, brzo se zasiti. Jede sir i čokoladu, nema običaj da se moli, a najviše voli da bude budna dok ceo svet spava.

Editors choice