Kad sam rešila da se udam

Kad sam rešila da se udam

Bila sam poželjna udavača. Mogla sam da se pohvalim diplomom jednog prestižnog univerziteta. Nisam bila preterano glupa. Volela sam životinje, verovala u ljude, znala sam kako se drži varjača, ali tim sredstvom sam bolje pretila “batinama” neg’ što sam kuvala. Crkve i manastire sam posećivala iz turističkih razloga, o veri sam dosta znala, više i od onih što redovno poste, ali nisam ništa od tog praktikovala. Baki je oduvek bilo žao što neću farbati jaja za Uskrs ili naručivati pečenje za Božić. Ta ista je govorila kako sam sa 22 već “baba-devojka” i da ću se zbog nepoštovanja tradicije, hvatanje varjače iz pogrešnih razloga, i “tolikog” broja svećica na torti, teško udati.

Gotovo ju je strefio šlog kada je čula da imam nekog. Umesto osmeha, pokazala mi je nezadovoljstvo. Odjednom sam bila previše mlada za brak. Nije baka sklerotična pa da ne zna šta priča, već je uvidela da ipak još nije trenutak za to. Ova verzija mi se više dopadala. I jesam mlada, ali šta ako propustim ovo pa zakasnim? Glupo pitanje. U bunilu je teško upitati se nešto pametnije od ovog.

Kako ja to vidim brak? Kao pećinska žena, koja nesvesno traži zaštitu od jače polovine? Pravo pitanje je u stvari bilo: “Da li sam dovoljno hrabra da solo nastavim kroz život?” Mogla sam ja da živim sa nekim i bez tog potpisa i preuzimanja prezimena, ali mi je to bila manje sigurna varijanta. Biću mirnija ako lepo ižvrljamo matičarevu svesku. Imaću valjda neki dokaz da je obećao da brine o meni. Ja ću zauzvrat marljivo da peglam ivice njegovih košulja, perem zajedničke usrane gaće (izvinjavam se na izrazu), plaćam račune, zavijam sarmu u devetom mesecu trudnoće i navikavam se na tragove njenih upečatljivih karmina.

I sve je dobro dok se ne omakne prvi šamar. Do tada se sve lako trpi, pa i to što je ta namazana što vam čuva krevet dok niste tu (jer suprug ne može ni to sam), 20 godina mlađa od vas – kasirka u obližnjem marketu. Ne potcenjujem. Samo hvalim ljude koji se bolje od mene snalaze i bez diplome prestižnog univerziteta.

To što ja tražim još uvek “tu” se objašnjava raznim izgovorima. Ređaju se jedan za drugim, poput lančanih komedija, izazivaju smeh i podsmeh. Navodno ga volim, navodno štitim decu, navodno, navodno, navodno… Ali, u stvari sam se ozbiljno pozabavila lažima od kada sam u braku.

 Kad sam rešila da se udam

A, kad mi pukne ono što zovu filmom...

Kažu da komunikacija rešava sve. On za taj pojam nije čuo i odgovara nabusito na svaki moj pokušaj da doživimo ponovo ono lepo, ono nešto naše što smo imali još kao mladi i zaljubljeni jedno u drugo. Kaže da mu je lepo i da ne razume šta ja to hoću da menjam. Dabome da mu je lepo kad sam naučila da držim tu varjaču, “ponosno” nosim kecelju, mirišem na razne sosove koji mu tole glad, kad uredan i ispeglan izlazi iz kuće da bi, je l’ te, kojoj mladoj koki namignuo.

Baka je ipak bila u pravu kad je uočila moju nezrelost. Mudrost ne ide uz diplomu, kao prilog, tipa kečap uz pljeskavicu. Mudrost je stvar dubokog razmišljanja najpre, a tek onda iskustva. Ja sam, eto, nešto preskočila u tom redosledu. Pa sam, umesto zahvaljujući razmišljanju, naučila iz iskustva gde bol dobijaš gratis uz sve to.


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.