Kad se ruši sav moj svet

Kad se ruši sav moj svet

Dok teškom mukom pokušavam da otvorim oči shvatam koliko je to zapravo bezuspešno. Svetlost… Ta ogromna količina svetlosti koja je prodrla u moju sobu tera me da navučem jorgan preko glave i jako zažmurim, toliko jako da boli. Retko mi se dešava da ne spustim roletne na prozoru, kako su ovaj put ostale podignute? Uhvatim se rukom za glavu, za slepoočnice i jako pritiskam zglobovima šaka u nadi da će bol prestati. Ruke umazane crnom maskarom podsetiše me na to veče, to jutro nakon što sam se vratila u stan nisam čak skinula ni šminku. Užas!

Pokušavam ponovo da zaspim, ali ta buka, neizmerana buka, odakle dolazi? Svi ti glasovi, škripa kočnica, neke ptičice koje mi pevaju kod prozora. Preglasno je. Pokušavam da se prisetim prošle večeri, gde sam bila, sa kim, šta sam radila. Memorija – prazna! Prekid filma bespovratno. Pogledam na displej sa željom da me je neko tražio, pozvao, neko ko će mi sve objasniti. Prazan je. Naposletku smognem snage da ustanem tek da bih spustila roletne i ponovo se našla u svom voljenom mraku. Lakše je, bolje, prijatnije.

Ponovo ležem, okrećem glavu ka zidu i besciljno zurim u njega. Lutam pogledom po njemu kao da će tamo biti ispisani svi odgovori na moja pitanja. Suze naviru na oči, osećam kako vlaže jastuk i zamišljam u svojoj glavi crne mrlje koje prave na njemu. Ne pokušavam da ih zaustavim, verujem da ako se isplačem biće mi lakše. Znam da je već sada sve gotovo, završilo se i znam da ću sebe večno kriviti što danas nisam bila tamo. Ali, nisam imala hrabrosti. Jednostavno nisam mogla. Zvoni telefon, Jelena je…

“Nisam ti se ranije javila, znaš bili smo na… gotovo je”, osećam taj drhtaj u njenom glasu. Ne može čak ni naglas da izgovori.

“Mislili smo da ćeš se ipak pojaviti, bez obzira na sve. Znam da niste ostali u dobrim odnosima, ali ipak…”

Prestala sam da je slušam. Shvatila sam da sam samo veče pre u alkoholu pokušavala da nađem utehu zbog toga što me je napustio neko koga sam beskrajno volela, ko mi je neizmerno značio, a nisam smela sebi samoj, pre svega, a potom i drugima to da priznam. Pokušavala sam da zaboravim, da potisnem negde duboko u sebi osećaj da je sve izgubljeno. Ponos, taj glupi ponos. Dostojanstvo. Nisam bila tamo, nisam imala smelosti da se pojavim, da ga ispratim poslednji put. Kajaću se celog života, znam. Kajaću se zbog mnogih stvari koje sam uradila, rekla, koje sam mu priredila. A kada se sve završilo krivila sam njega. Koga sada da krivim? Sudbinu koja mi ga je tako okrutno otela ne dopustivši mi da objasnim. I, šta, kao sada bi moje prisustvo sve promenilo? Pa ne bi, znam, ali ako ništa drugo osećala bih se manje bedno i jadno nego što se inače osećam.

Surovo je, mračno. Osećam se kao na ivici ludila i padam, tonem bez igde ikoga da me podigne. Društvo mi prave sećanja na ono što je prošlo, na ono daleko, nedostižno i nepovratno. I pitam se koliko će još trajati? Kada će prestati i da li će prestati? Koliko još vremena, koliko suza, koliko bola treba da izdržim? I hoću li izdržati sada, sada kada je srušen sav moj svet? Sada, kada on više ne postoji u njemu.


Danica Pavlović je dostojanstvena, ponosna, samo svoja. Plemenita, uzvišena, sa kojom sve počinje i ništa postaje sve. Životni moto: Ako nešto želiš to treba i da uradiš. Pritom uvek možeš da se pokaješ, ali ako ništa ne uradiš sigurno ćeš se kajati.