Da me neko pita zašto sam to uradila, ubij me ako znam odgovor. Ne mogu čak ni da izgovorim to. Rekla sam mu da želim da budem sama. Koja nebuloza. Kažem ja, ali kad razum ne sluša, kako? Delovalo mi je da ne mari mnogo zbog toga ili je mnogo dobro glumeo? Ipak, nije me to najviše zabolelo, nego zagrljaj koji mi je pružio.

Dok bacam sve sa sebe, brišem suze i bacam se na krevet. Nije ovo zaslužio, a nisam ni ja. Zašto, čemu, luda glavo? Oko mene uspomene, a suze mi padaju na papir. Sva sreća pa nemam šminku da mi se razmaže. A rekao je da sam lepša bez nje i nije to jedini put kada me je oduševio.

Faliće mi, o Bože, kako će mi faliti. Njegov blagi osmeh, poljubac tihi između dva uzdaha, dodir nežan kao svila i priča do svitanja. Ne, ne razmazuj se mastilo, ne popuštaj pred lavinom suza, kao što sam ja popustila pred tugom. Ne daj da te one slome, kao što je mene… život.

Slika 130 Kad srce zna i nebo zna

"Goodbye my lover. Goodbye my friend"

Slaba i pred njim i pred ljubavi koju mi je spremio, odlazim da patim. Možda sam luda, jer svesna da grešim, pre biram bol od utehe koji je hteo nesebično da mi da. Sve u ime budućnosti i sreće koju znam da zaslužujemo.

Boli me svaki san koji smo mogli da ostvarimo, svaki trenutak kog se sećam, sve ono što u njemu videla sam, boli me. Ja umem da volim, a u poslednje vreme kao da sam prestala da se osećam onakvom kakva stvano jesam.

Ne želim da me zaboraviš, ni da nestaneš, ne mogu da prihvatim činjenicu da zbog prošlosti gubim tebe. Tako smeo, mali i nezreo u mojim očima si veliki i snažan poput Ajfelove kule. Vidim, prestao si da mi se diviš. Prećutao si da činim te srećnim, zastao si sa lekcijama ljubljenja. Neka si, jer nisam uzvraćala, nisam se odazivala. Kao što vidiš reči su sve upropastile. A ipak, volim te više od njih. Volim te toliko da bih odmah menjala sve što imam i nemam za samo sekund tvog iskrenog zagrljaja.

Vratila sam se kod klupice gde smo provodili najviše vremena. Zastala i plakala.  A ovo je bio jedini način da shvatiš da si uvek bio tu, u mom srcu. Moja jedina greška je što ja kasno shvatim da volim, a volim tek kad izgubim. Tražila sam samoću i dobila je, a za uzvrat pokloniću ti svoje misli. Svakog sekunda živeću u svakom delu naše zajedničke priče.

Ne želim da kažem zbogom. Nikad i neću. Ne mogu da mislim da te neću pomilovati, ali ću se uvek vraćati na mesto zločina. Kad prođem pored mesta gde sam ti napravila srce, prošaptaću “volim te”. I čekaću te, nadati se da ćeš baš tu proći, bar da mi se osmehneš. To si mi obećao. A javila bih ti se ja, evo odmah, ali ne smem, više bi nam bola nanela, nego što bih nas umirila.

Već mi nedostaješ. Da te gušim zagrljajima, da ti se uvučem pod kožu i srce i da provedem tamo noć. Nedostaje mi da se smeješ kad sam ljuta, da te slušam dok pevaš najglasnije i najgore što možeš. I, na kraju dana, najviše mi nedostaje da ti slušam glas satima, sve dok ne zaspim sigurna da ti neko čuva leđa.

U sebi zadržaću slike, mirise, uzdahe i boju užarenog meseca koji je video sve naše šetnje. Kakvu sam šansu za ljubav i retkost  zauvek prokockala, na tebi je da mi pokažeš. Sada budi onaj pravi muškarac koji se ne pretvara u ponos i budi tu kada poželim da ti se vratim. I ne brini, kad srce zna i nebo zna.


Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.

Editors choice