Kad ti ruke budu pune mene

Kad ti ruke budu pune mene

Dok pokušavam da preletim vreme i beskonačnost, da pobedim maštu i ljude, sebe, ljubav, tuce sumnje, pitam se i ja kako da koračam po ovoj zemlji, a da ostanem svoja i tvoja, da ne povredim pobeđujući ono što najviše volim. Možda to nije moguće, možda to niko ne ume. Od jutros čitam neke reči koje su mi vrlo drage i negde duboko u sebi znam da je ispravno što sam ih sačuvala, što su mi ostale, trajaće, one mogu da pobede vreme i maštu, sve vas, a da ostanu samo moje. Za njih niko od vas ne zna. Jedino njih mi niko ne može oduzeti. Setila sam ih se jutros i potražila da ih osvežim pogledom, da sada iz današnjeg ugla pogledam šta mi znače, kakve su bile, kakve su sada… Znače mi… to možda i nije u redu, ali mi znače.

Teško bi neko razumeo moju potrebu da ih sakrijem od ljudi i tuđih pogleda, da ih sačuvam od komentara i tuđih saznanja da ih uopšte posedujem. Kao Templar koji čuva tajnu. Mislim da su mi pale u krilo ni same svesne da to čine, da će biti toliko bitne. Možda su se samo igrale ispočetka, možda su samo malo ubijale dosadu, želele nešto ni same ne znajući šta žele, a ostale su i nemaju pojma da su ostale. I sada su tu. Volela bih da mi nekad tako same iskoče u lice, da me podsete, da me ugreju. Nekad. Možda ne bih smela da ih čuvam, čuvajući ih ne idem dalje, osvrćem se za njima stalno. Naiđe momenat pa kažem: “Danas ih sve uništavam, brišem, nestaće zauvek!”, i onda ih zgrabim i samo sednem i prelistam ih sve opet, pročitam ih sve opet, udahnem ih sve kao da nijedne druge reči više neće postojati i odustanem.

Moje su, pa zašto bih se toga odrekla? Kada nešto dobiješ, ne znaš u kom momentu i kada će ti to značiti, da li će ti ikada više značiti, da li će izazivati tugu ili će te ugrejati kada ti to bude potrebno. Ja sam svaštar svojih snova. Čuvam sve svoje. Jednog dana, sve će da se nađe u nekoj lepoj priči, možda i u ovoj knjizi, ko zna… ali će ostati i posle mene nekome. Možda će neko nekada da uživa u njima i da ispreda priču nagađajući šta su one značile i kako je do njih došlo. To bi baš bilo lepo. Pitaće se ko ih je meni poklonio, šta je time mislio, šta je osećao i da li je osećao, šta sam ja osećala, koliko su bile važne, posebne, a pošto su sačuvane, shvatiće i sami kolika je njihova vrednost.

I za pet, 10, 25 ili 50 godina kada i ako ih budem ja čitala, značiće mi nešto, u to sam sigurna. Ja to znam, bez obzira što ti ne veruješ da je tako, što tebi možda tada neće ni pasti na pamet, što će ti možda biti negde na kraj pameti ili čak ni tamo… što će možda da ti bude samo neko sećanje koje ćeš čuvati za sebe ili želeti da ga obrišeš da ti ne iskače kada mu se ne nadaš. Nekad imam osećaj da ja proživljavam neku od svojih priča, neku koju sam ja napisala, koju sam ja osmislila, koja mi je potekla kroz prste i sada mi se stalno vraća da je dopišem, izmenim, dodam nešto. To je kao kada pitaš: “Šta će ti jednom ove pesme značiti?” Misliš da mi neće značiti? Misliš da ću se tek tako moći okrenuti i praviti se da ih nikad nisam čula, da nisam slušala pažljivo reč po reč, ne jednom, milion puta… kod kuće, na poslu, na putu do posla, na putovanjima, dok šetam gradom sa slušalicama u ušima… dok razgovaram sa prijateljima, a neka pesma baci svoje reči, misleći da ih niko neće primetiti. Ja primetim. To je dovoljno da ostanu zapamćene i čuvane.

Oduvek si bila moja više nego što sam ja svoj i više nego što si i sama svoja Kad ti ruke budu pune mene

Oduvek si bila moja više nego što sam ja svoj i više nego što si i sama svoja

Možda sam i ja pružila nešto zauzvrat, ne znam, to zna samo onaj ko je moje reči kao darove primao. Možda su neki trag ostavile, a možda i nisu. Bilo bi mi drago da jesu, ali ako nisu, meni je srce na mestu jer znam da nikad nikome nisam toliko sebe, toliko priča i toliko reči poklonila, ne verujem da će ikada više neko imati tu posebnost da iz mene izvuče silinu inspiracije koja samo nadolazi, raste, nudi. Možda je u tome poenta priče. Mali trenuci koje jedni drugima dajemo, poklanjamo, svesno, nesvesno, namerno, od srca ili slučajno, čine da nam život bude ispunjeniji, da ga proživimo na neki lepši i svetliji način, a verujem da nismo svesni toga dok živimo priču, dok nudimo i dajemo rečima sebe, od sebe…

Verujem da čovek toga postane svestan u onom jednom malom i bednom trenutku kada sam sa sobom sedne, pa onako analizirajući svoje postupke, godine iza sebe, vreme koje mu je dato i koje je trošio nemilice, misleći da će ga imati beskrajno mnogo, izvuče prašnjava sećanja i uspomene, svoje odluke, snove, pokušaje, ljubavi, strasti, nečije poglede koji su ga željno tražili kada je ponosno izbegavao da ih sretne misleći da će večno za njega biti tu, da će ih moći uzeti kada god mu padne na pamet, verovatno tada nagrnu sve te reči poklonjene i date, zabodu ti se negde u dušu i onda otkriješ da li su bile od srca, da li su ti značile, zapitaš se da li su i tim očima nešto značile tada, pa ostanu tako zabodene kao trnje i peku te, jer možda ih nisi dao dovoljno, možda ih nisi primio dovoljno, a to je momenat kada tako sam sa sobom shvataš kako je sve prolazno, kako sve otiče i nestaje nam pred očima, gubi se, ne dajemo mu smisao koji bi trebali u trenutku kada se odigrava, kada možemo…

Na kraju ćemo svi mi da ostanemo sami, uvek je tako. Ostaće nam samo ono što smo drugima dali od sebe, reči, usne, pogledi, postupci, želje, snovi, ukradeno ili poklonjeno… njima je svejedno na kraju, ali nama će biti važno, preispitujući sebe shvatićemo. Meni će, nadam se, biti puno srce kada budem pretresala ispod prašine života na nekom tavanu uspomena, jer sam nedvosmisleno, iskreno, otvorenog srca dala najlepše reči, snove, delove sebe… To se na kraju jedino računa.

Možda ti jednom onako iznenada budu pune ruke i misli mene, mojih priča, reči, mojih pogleda, želja, mog smeha, ludih ideja, mojih pokušaja da živim život punim plućima uprkos svima, možda ti nešto tada budu probudile, možda ti budu značile i krišom to priznaš sebi. Možda ti tada budu nedostajale kada shvatiš koliko si ih imao pred sobom, u sebi, oko sebe, koliko su te grlile, bile tvoje, možda tek tada, jer onda će ti biti samo sećanja i shvatićeš koliko si ih još možda mogao imati. Volela bih da ostave neki trag jednom, negde… da znam da im je ipak bilo dobro tamo gde su se zaputile. Možda hoće… a možda i ne…

Templari verno čuvaju svoje, uprkos vremenu, svima.


Maja Wu (rođena Bjelić) je Somborka, zaljubljenik u život i pisanu reč, a kao čuvar nepresušnog izvora Univerzuma u duši našla se u ulozi blogger-a i kreirala svoj svet nastranici kojim jedri svim morima srca. Granice ruši plesom reči iz svog pera, a snovima korača kroz nedosežno. U pasošu joj je ceo svet, u očima nebo… Možda je i vi sretnete negde na ulicama nepoznatog grada kako zaneseno piše upravo o vama…