I sada, kad to znaš, kako da izađeš iz tog modela?
Da li zaista, iskreno, duboko, osećaš da ti je dosta toga, da si prevazišla tu nesigurnost u sebi i da više ne želiš da budeš ona koja sve razume, uvek oprašta, teši i prihvata, neguje, brine, čuva, mazi i ljubi da prođe?
Da je i tebi potrebno da te neko razume, da pored nekog odahneš i da se osećaš opušteno, da ne budeš uvek kul i iznad svake situacije, da pokažeš da si osetljiva, ranjiva, da se naljutiš i uvrediš, da budeš zbunjena i da tebe neko razume, toleriše, teši, brine o tvojim osećanjima i neguje tvoje samopoštavanje svojim poštovanjem.
Ali ne brini, nije potrebno da se uloge okrenu – ne moraš da budeš ničiji pacijent. Jer sasvim je u redu da ponekad budeš ranjiva, ljuta, povređena, preosetljiva i da budeš i dalje normalna osoba, odnosno ono što inače jesi – velikodušna, plemenita, puna ljubavi i razumevanja. I da imaš nekog ko je isto takav – uglavnom stabilan i pun ljubavi i nežnosti, ponekad ranjiv, ljut, povređen i zbunjen. Nekog ko pruža podršku, kao što je i prima, nekog na koga računaš, jer znaš da će učiniti za tebe sve što i ti činiš za njega, ko te neće izdati i izneveriti, jer je sebičan, razmažen, slab, lenj, bezobrazan, jer nije neko ko će te zgaziti baš onda kad si slaba i kad ti treba razumevanje i nežnost, zato što je najzad dočekao da ti budeš malo manja od njega, da popusti tvoja nadmoć i da onda on može da se oseti malo većim i snažnijim.
