Kad život stane u Zbogom

Kad život stane u Zbogom

Svakodnevica galopira sopstvenim neumoljivim ritmom a ljubav je u međuvremenu podnela žrtvu postavši mentalno nasilje koje zahteva i opterećuje. Svakim korakom gazeći dublje u kalendar postali ste usamljeni zamotuljci nezadovoljstva i kolotečine kroz koju provejava olujna nota odsutnosti i nedokučivosti? Kada je vreme da se sahrane iluzije a ključevi ulaznih vrata prestanu da se sakrivaju?

Kada u tebe tupo zuri izobličeno lice koje možda još uvek voliš, ali deluje ti tako strano i nepopravljivo tuđe.

Kada te poljubi, a ti ništa ne osećaš.

Kada u autu zavlada neka neprijatna tišina a pogledi vam se nikad, ni nehotice ne susretnu.

Kada svakim trenutkom ćutanja sa osobom koja ti pred očima bledi do neprepoznatljivosti gubiš volju da se boriš za nešto što je vaš odnos odavno prestao da bude.

Kada ti sve što si volela kod  njega smeta. I više te ništa ne može ni povrediti ni oduševiti.

Kada šetate i čini se da su svi oko vas nekako skladni i nasmejani, a on te neosetljivo preseče nekim jeftinim komentarom.

Kada nestane želje da sa njim provodiš vreme i kad se čini da više nemate šta jedno drugom da kažete.

Kada si ti spremna da daš mnogo, zauzvrat ne traziš ništa, a osoba kojoj se daješ u svom uzimanju postane okrutna. Tada skupiš poslednje atome snage i sigurnim glasom kazeš “Ja odlazim”. Ta osoba će u to poverovati tek kada odeš. Ali gotovo je, više ne može ni da te ponizi, ni da te vrati.

Tada se nađeš zarobljena u bezizlaznoj klopci i sa svih frontova pogled ti uzvraćaju samo okovani horizonti. Nemo se osvrćeš oko sebe, osećaš da ti je neko obrisao deo života i pitataš se, kako se baš vama to dogodilo?  Mučno ali istrajno osuđuješ sebe na gutanje sagorevajuće gorčine; nekakav podmukli strah ti neumoljivo prodire do kostiju, širi se i razara telo kao kancer. Dug vremenski period živiš svoj život kao da ne pripada tebi i kao da ti nisi ti.

Međutim, onda primetiš kako vreme prolazi. Shvatiš da je život zaista pun mogućnosti i izbora. Da sećanja gube onu surovu oštrinu – kao da počinje da ih pokriva zamagljena nejasnoća polaroidne fotografije. Naučiš da uz tresak zalupiliš vrata prošlosti što su za tebe bedno i nepošteno birali drugi i neosetno se okitiš ožiljcima kao ordenjem. Shvatiš da si ponovo sposobna da dostojanstveno koračaš bez bola i da tu osobu treba konačno da pustiš iz srca, kao što je i ona pustila tebe.

Jer nijedna prevara, laž ili udarac ne bole više nego kada ti neko prosto izađe iz volje.

Slika 24 Kad život stane u Zbogom

"Dok sam zurila u njega, shvatila sam da ga mrzim koliko samo žena može mrzeti muškarca, a rob gospodara. I videla sam u njegovim očima da me se boji onoliko koliko se samo muškarac može bojati žene, a gospodar roba." Naual Sadaui

Potvrđeno je: žena je u stanju da bude najravnodušnija prema čoveku koga je nekada bezuslovno volela. Posebno kada se ispostavi da je neko koga je doživljavala kao svoje pusto ostrvo sve vreme bio samo prljavi gradski trg. Ali žena, žena je u stanju da plače i da se penje u isto vreme. Još nešto – neke stvari se samo jedanput gube u životu. Šteta što mnogi pristaju na rizik da to i provere.


Hristina Stojiljković je student Fakulteta političkih nauka i racionalna plavuša koja se u životu vodi principom dostojanstva po svaku cenu, dok razočaranja krije u senci blistavog osmeha. Prezir koji oseća prema bahatosti preti da se pretvori u patologiju. Nikada se neće odreći ambicija i ženstvenosti na vrtoglavim četrnaesticama.