Kada ljubav zaboli

Kada ljubav zaboli

A broken heart – opišite ako možete ili ako znate. Ako ne umete vi, ume Wikipedia. Totalno nevažan podatak. Umetnici širom sveta u najtežim trenucima stvaraju najlepša dela, to je potvrđeno bar 198567 puta i još plus jedan (ovaj moj). Jednom je jedna umetnička duša rekla: “Bol se tako lako obrađuje”. Ako je radi višeg cilja, onda neka i boli.

Akademija nauke u Njujorku je radila istraživanje na 40 muškaraca i žena koji su upravo doživeli raskid i to ne svojom voljom. To istraživanje je pokazalo da “slomljeno srce” takođe izaziva fizički bol. Yes, love does hurt.

E pa dobro, red je bio da se već jednom prizna. Sada je laknulo svima onima kojima se svet sručio na glavu i utroba kidala – patetično? Nadam se da takvu patetiku nećete doživeti. Kada znaš istinu sve je lakše, iako nekad ne deluje tako. Mada je put do istine dug. Ustaneš i pomisliš proleće je tu, najzad u svom zanosnom sjaju. Sunce će doneti samo lepe stvari. I sve ti ide od ruke, posao i učenje. A onda tras! “Izvinite, da li se to baš meni dešava?” – pitate se. Sve što je bilo ne važi se. Kriv si i nisi. Sudbina je. Koga zanima to, sem tebe? Ne veruješ u to što vidiš, pa se poniziš, pa ustaneš, pa te ohrabre, pa kreneš napred, pa te nešto podseti na ono što si imao i za dve nedelje si kao nov. Sve je to ono što zovu život, ali ljubav… Ne bih rekla. Snaga volje – ne postoji ništa jače. Kada se uplašim nečega, nema povlačenja. Direktno kroz buru, jer umirem od radoznalosti šta se krije iza svega. Koga ću to novog sresti, šta ću naučiti i za čije prijateljstvo ču biti bogatija.

Otvorim dnevnik sa mirišljavim stranicama i izvlačim olovku iz kose. Nastavljam jednu svoju priču.

“Od čega god da su napravljene, njegova i moja duša su iste”, govorila je Emili tog zimskog jutra u ateljeu porodične kuće u Havortu, dok je sasvim predano pozirala pred platnom svog brata Branvela. Pogled mi se gubio po visokoj tavanici, miris jasmina je golicao maštu dok je kičica po platnu ispisivala istoriju. “Emili, zaista veruješ da srodne duše postoje?” pitala sam je između dva gutljaja toplog čaja. Nije odgovorila, samo mi je ćušnula svoj roman u ruke. Razgovori sa Emili su bili posebni. Uvek su ulivali nadu iako su neretko bili puni mašte i nekog sveta poznatog samo nama koji putujemo vozom snova. Priču o kritikama njenog romana preplićemo pričom o potrazi za sopstvenim alter-egom. Čini mi se ponekad, uguraće me u svoju novu knjigu i obojiti ljubavni život svetlim bojama, onako kako samo ona ume. Ipak neće, kaže, to će mi se desiti, ne mora ona o tome da piše. Kao da je znala…” (iz dnevnika, januara 1847. godine)

Čitav život kao da samo o tome sanjamo, da imamo pored sebe toplu ruku u zimskoj šetnji, poljubac pred spavanje koji je uvek samo naš, zagrljaj kada ga i ne zatražimo. Da nas čuva neko ko nam je i više od prijatelja, neko sličan nama, taj delić mozaika kojinas čini potpunim, prelepim i jedinstvenim. I onda je sasvim normalno da patiš kada te izdaju i kada dobiješ samo jedno veliko zbogom.

Well sir, not goodbye but au revoir!


Jovana Katić - Dajte joj pero i hartiju i stvoriće vam modernu bajku. Ulepšaće vam dan najnovijim beauty trendovima i neobičnim pričama o večnim modnim klasicima. Svoju kreativnost ispisuje na stranicama svog bloga Juliet’s Pen.

Komentari