Bez želje da išta promenim, bez razloga i mogućnosti da nešto bude promenjeno, gledam u iscureli trenutak, u to parče prošlosti prevedeno u moje suze. To je trenutak utisnut srećom u kome niko nije mogao da zna da ćemo ga se jednom samo sećati, da će ga se neko sećati svom težinom sećanja, da je osuđen na nepovrat. Ne, nije ovo obična prošlost, ovo je slika silom i ružno prekinuta. Zbog toga ćemo je možda i najviše pamtiti.

Trenutak Kada mi sećanja dođu ja se okrenem i odem

Trenutak

I nemam baš kojekakvu moć nad onim što je prestalo da bude, oduzimajući nestankom sve moje rezervne živote. Danas raspolažem sa samo jednom prilikom da odživim put do smrti i pod rukom držim želju da do nepovratnih trenutaka nikada ne dođe. Svi trenuci jednom otplove, ali svaki je novi dan kadar gde možemo reprodukovati što je bilo. Izuzev ako akteri postanu dezerteri. U tome je razlika onog što doživljvam. Sama bez glumaca ne raspolažem nijednim načinom da uhvatim prošlo, vrativši ga na tren.

Zato se okrećem i odlazim kad mi sećanja dođu. Nisam ni neki domaćin za ono što ne mogu da vratim. Nemam ih ni gde. Neka sećanja su prevelika za trenutnu veličinu duše, za ono što je od iste ostalo kada su neki trenuci samo otplovela sećanja postali. Sećanja nadolaze vojnički, trupa razvratnika nasilno ka meni korača. Razoružana sam tom gomilom prašine i podrhtavam pred marširanjem postrojene đavolje garde. Zagledam se u lice svake slike koja pristiže razbojnički i svaka slika se tetura sa željom da me siluje činjenicom da nikada izvan oblika sećanja neće više da me nađe.

Znam, ne mogu ništa sa onim što je bilo kada glavni akteri postanu dezerteri. Zato ne posustajem, zato navlačim kaput, put pod noge stavljam i odlazim.

Tamo gde odlazim sećanja ne stižu. Tamo sam cela, ne postoji ni ono što je bilo ni ono što će biti. Postojim samo ja. Tu nisam više ni tužna ni ljuta ni zabrinuta. Tu nisam izbeglica od sećanja. Tu sam ono što postajem, ne kao begunac, ne iz nedostatka hrabrosti, već me samo znanje o nemogućnosti da utičemo na vreme ovde drži. I to je u stvari hrabrost. Iz prošlosti se uči, ali se prošlost ne gleda večno u lice.

Jer to je bio naš trenutak na keju, bio je jači onda od samog betona na kome je pucketao prvi sneg, bio je utisnut u najlepšem dlanu, a sa mog su se širile linije života. Imali smo se, pa smo i mogli na vreme da utičemo. Danas nas jedino nebo skupa drži, a mnogi svemiri stali su između nas. Bez izbora da biramo, da se na drugu planetu selimo, svejedno, opet bi nas neko drugo i veće nebo skupa držalo. A kada nebo jedino postane zajedničko, ne postoji razlog da se sećanjima predam. Zato, kada mi sećanja dođu, samo ustanem i odem.

“Nisam smeo nikako da u lepo verujem.”

Izvori fotografija: weheartit.com, elena ederlezi


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice