I ja to mogu – viče očarano dečije srce i baca se u bezdan bez vežbe i zaštitne mreže, iskače pred divlje mačke ne očekujući da ga rastrgnu, navlači klovnovski kostim ne shvatajući zašto se užasava samo sebe kad se vidi u ogledalu…
Volim te, ne mogu bez tebe, ne ostavljaj me, ne ubijaj me – vrišti dečije srce, grabeći svog ljubljenog, koji neće da se igra. Njegovo dečije srce je trenutno u sebičnom modalitetu – ne da svoje igračke, hoće da bude u centru pažnje, tera inat, šutira i grize. Malo kasnije, grle se i ljube, izgaraju u strasti, pitaju se šta im je bilo i čini im se da je glupa svađa daleko iza njih i da se više nikada neće svađati. Donose jedno drugom sve svoje igračke, nutkaju se, maze jedno drugo i zaboravljaju sve ružno. Do sledećeg trenutka kad neko vikne „ja hoću, daj!“ a onaj drugi ustukne „moje, ne dam!“. Dečija srca znaju samo za sadašnji trenutak, a ako u njemu ne izgaraju od strasti, od drame, od intenziteta osećanja ovakvih ili onakvih, onda se dosađuju. A kad im je dosadno, onda prave sranja, da vide šta će da se desi.
Ono nešto čiju vrednost shvatamo i pokušavamo da je poštujemo, bez pregovora i kalkulacija, bez dečijih gluposti, ljubomore i strahova, valjda se nalazi negde između zrele ljubavi bez strasti i dečije ljubavi koja poznaje jedino strast. Možda možemo dovoljno da odrastemo, a da ne izgubimo sposobnost da u ljubav gledamo dečijim očima, kao u čudo. I da ne napravimo cirkus u težnji da se što više zabavimo.

hian oliveira 472665 Kada voliš srcem deteta

Izvor fotografija: www.unsplash.com

Zapratite svoj omiljeni magazin na YoutubeuInstagramuFacebookuTwitteru i pridružite nam se na Viber Public Chatu!

Aleksina Đorđević

Editors choice