Kajanje – reakcija ili izbor?

Kajanje – reakcija ili izbor?

Kako već imam slobodu da biram o čemu bih mislila, a kasnije i pisala, možda da izdvojim nekoliko momenata, a zatim i redova u kojima ću se posvetiti pojmu kajanja. Živimo sa njim, koegzistiramo, taloži se, i, često mimo naše svesti, preraste u gotovo fizičku boljku koja ume da parališe i izazove emotivnu i psihičku stagnaciju. Naravno, prag izdržljivosti na kajanje varira od osobe do osobe, ali ono što je kod svakog kajanja isto je da postoji uvek i kod svih, nezavisno od količine.

Jezikom psihologije, kajanja su “emotivna otelotvorenja postavljena kao direktna suprotnosti raciju, razgranata u dve kategorije – prva kategorija šalje svest o tome kako je dobro što određeni put u datoj situaciji nije odabran jer nije bio dobar, i svest o tome kako je odluka mudro donesena. Druga kategorija govori o tome kako je određeni alternativni postupak mogao biti mnogo gori. ”

Aida Djapo Kajanje – reakcija ili izbor?Nedavno je Neal Roese, profesor psihologije na Iliniois univerzitetu, u svojoj knjizi napisao: “Iz stvari i akcija koje su suprotne raciju dolazi spoznaja o mogućnostima, iz kajanja dolazi nada za bolju budućnost, a suština ljudske kognicije je set međusobno povezanih mehanizama koji su kreirani tako da registruju, prihvate i poprave probleme koji iskaču po životnom putu nepredviđeno, ali uporno.” Ako dobro zaključujem, emotivna strana mozga nas navodi da pravimo greške i da postupamo suprotno od onoga što se očekuje od odrasle, samosvesne osobe da čini. Ništa što nismo znali i pre. Međutim, ono za šta mi se pogled zalepio je da iz kajanja dolazi nada za bolju budućnost. Hajde da verujemo da je to zaista istina. Možda bi nam stvarnost bila lepša, a proces i podnošenje kajanja lakši ukoliko bismo igrariju sa pogrešnim životnim odlukama pretvorili u maštariju kako nas kajanje uči da grešku nikada više nećemo napraviti. Možda bi nam prijalo da verujemo da se zaista iz grešaka uči, a da je kajanje naša racionalna reakcija na našu emotivnu glupost. I sa kajanjem je, očito, kao i sa većinom stvari u životu, sve svedeno na jedno veliko “možda”. Pristajemo li da zavisimo od toga? Mislim da i vi i ja znamo da je odgovor ne.

Uzećemo drugačiji pristup kajanju. Hajde da zajedno napravimo eksperiment – napravićemo glupost (ili smo je već napravili) i potrudićemo se da je stavimo u korpu za otpatke, zaboravljajući da smo je ikada i bacilli. Ako smo grešku napravili emotivno, zašto je ne bismo uništili alatom iz kog je i stvorena – emocijom. Ali, ovoga puta, emocijom koja nije stupila na snagu, tačnije, izostankom emotivne reakcije na njeno postojanje. Da budem jasnija – svaki put kada napravimo grešku, zapamtićemo je ili zapisati i zaista se potruditi da nam se više ne dogodi. Međutim, nećemo dozvoliti sebi da nas svest o njenom činjenu u bilo kom delu bića parališe ili nam zamagli odraz u ogledalu. Da već ne postoji izreka “Ljudi smo, grešimo”, verovatno bih ja bila ta koja bi je osmislila i ubacila u ove redove. Ne samo zato što je prikladna, nego zato što je posve istinita i sveobuhvatna. Ne shvatite me pogrešno – nijednog trenutka ne propagiram besavesno srljanje u greške. Ako bismo konstantno grešili i nimalo se kajali, ne bismo bili ljudi nego roboti. Ili životinje. Ponovo, izvinjenje životinjama. Svet u kom ne postoji pravno zakonodavstvo i svet u kom ne postoji kajanje i griža savest, nisu život koji ljudi umeju da iznesu. Da se pozovemo na Frojda, pa parafraziramo njegovu misao kako smo svi suviše satkani od nagona da bismo bez ikakve nametnute restrikcije uspeli da se kontrolišemo. Zato su ljudi, poznajući svoju rasu, osmislili pogodan način da spreče i upokore ljude – osmislili su Ustav kao najviši zakon države. Savest je, s druge strane, osmislila sama sebe i, kad god isprovocirana, ona gromoglasno progovori iznutra, povede sa sobom savetnika Kajanje i zajedno krenu u osvajanje čoveka. Dobro je tako. Potpuno lišeni nametnutih i ličnih zakona, bili bismo potpuno prazni i bez ikakvog osećaja za ma kakvu reakciju. A dobro znamo da praznina i ravnodušnost nisu prijatna osećanja. Kako već pomenuto, problem nastaje onda kada čovek kajanje doživi toliko intenzivno da postane teskoba. A teskobu ne želimo nikome, pa ni sebi. Zato je ono što ću pokušati da propagiram ovim člankom život u kom sebi ne sudimo preoštro. Život u kom dopuštamo sebi sitne propuste i male radosti koje nam se u trenutku čine kao rešenje, izbavljenje, užitak. Ako se kasnije pokažu kao materijal za kajanje, neka bude tako. Ali, nijedno kajanje ne sme da proguta iskre sreće i radosti koje su postojale kada je delo počinjeno. (Da budem jasna, počinjena dela o kojima govorim nisu one velike, strahotne greške koje podrazumevaju varanje partnera, prijatelja, prevaru državnih organa, ubistvo, itd. (da li ovo zaista moram da pominjem ili već sve znate i sami?) već isključivo dela u kojima ste sami počinilac i izvršitelj, dela od kojih “patite” sami, bez žrtava koje vučete sa sobom.) Radujmo se zajedno danu u kom smo se probudili zdravi, lepi, pametni, ambiciozni, sa još puno toga da dobijemo i, možda, ponešto izgubimo. Recimo sebi kako smo predodređeni za velike stvari i verujmo kako nas poneka greška ne sme sputati da dosegnemo visine. Obucimo najlepši sako i prikačimo na rever ideju da je kajanje gubljenje vremena i takvi, okupani sjajem ove spoznaje, prošetajmo podignute glave ma kojom ulicom. Ko zna gde stignemo.

Ako je verovati Roese-u, “iz emotivnih, urođenih reakcija, reakcija koje stoje u suprotnosti raciju, krije se pokretačka snaga čovekove biti koja ga navodi na regeneraciju, samo-osvešćenje, i obnovu”. Mi sa svojim greškama i kajanjima osgiuravamo sebi put ka uspehu. Možda je zaista tako. Neka nas greške i kajanja osveste za nove greške i nova kajanja koja neće doći. Neka to bude naše samo-osvešćenje i obnova, neka to bude regeneracija uma i postupaka stopljenih u simbiozu. Neka naša pokretačka snaga bude to što racionalno sebi nećemo suditi preoštro. To je vrlo fer pogodba.


Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.

Komentari