Mi ne možemo da se ne suočavamo sa svojom senkom, ma koliko to pokušavali da izbegnemo. Sve primitivno u nama snažno je i živo, ima svoju energiju i potrebu da se izrazi, a pošto je potisnuto u senku civilizovanim načinom života, to je moguće samo na posredan način, kroz situacije koje u nama pozivaju instinkte, odbranu, preživljavanje.
Ne možemo biti prosvetljeni tako što ćemo težiti svetlosti, baviti se pozitivnošću i zanemarivati mrak i negativnost. Da bismo postigli celovitost, integraciju svoje ličnosti, povezanost sa svim svojim osećanjima, sa svojim bićem i dušom, moramo da tragamo u mraku, da postanemo svesni svoje mračne strane i svojih negativnih osobina, da ih prihvatimo i prigrlimo kao deo sebe, da bismo mogli da njima upravljamo – da biramo kako ćemo se ponašati i da ne dozvolimo da mračna strana preuzme naše ponašanje kad se osećamo izazvano i kad instinkti prorade.
Osim toga, senka nije zlo – to je samo nemanifestovana strana naše ličnosti, potisnuta kao ustupak civilizovanim odnosima i zahtevima života u savremenom svetu. Pored primitivnih, negativnih i destruktivnih sadržaja, senka sadrži vitalne potencijale, koji su još uvek nerazvijeni, a koji mogu, ako ih zapostavimo, da negativno utiču na sve oblasti našeg života. Iz senke dolazi kreativni poriv, nastaju umetnička dela koja se bave ljudskim slabostima i niskostima, bolovima i skrivenim težnjama – osvešćivanjem skrivenog, prenošenjem poruke o tome da svi razumemo ono čega se stidimo i krijemo, jer smo ljudi i jer to nosimo u sebi.
