Kako je nekada bilo: Plavi uvojak davnog proleća

Kako je nekada bilo: Plavi uvojak davnog proleća

Tršava, plava kosa poskakivala je prateći putanju košarkaške lopte. Ponekad se sunce prelivalo niz slapove tih svetlih pramenova dajući im sjaj i blještavu, očaravajuću lepotu.

Lepotu proleća koju su plavi uvojci kose prvi put probudili u meni. Zvao se Stevan i bio mi je komšija. Delila nas je železnička pruga i dve godine zrelosti. I dan-danas se pitam šta ga je to privuklo u krhkoj i stidljivoj devojčici sa rukama punim knjiga iz fizike, koja je deci iz ulice pevala pesme iz španskih serija. Bila sam samo nežan i nevini pupoljak zagledan u svet u kome dečaci još nisu postojali. Devojka zatočena u umu deteta.

Međutim, neka iskra zasvetle u meni tog dana kada začuh reči: “Sviđaš se Stevanu!” I to iz usta, ni manje ni više, već devojčice koja mi je bila suparnica! Nešto se prolomilo vazduhom tada i svet na trenutak postade tih. Uz zemljotres i tresak, naglo se zalupiše vrata detinjstva. I od tada svake noći, snovi dobiše obrise poznatih plavih uvojaka.

Naredno vreme viđali smo se često. U prolazu, u školi, u ulici. Pokušavao je na sve moguće načine da mi se približi, da mi privuče pažnju, da me upozna. Mada danas verujem da me je znao možda i više nego što sam sama sebe tada poznavala. I da je, sedeći na kiši satima pod orahom prekoputa moje kuće, i bez prednosti današnje mobilne tehnologije znao da ću, kada ga ugledam, izaći sa željom da ukrstim pogled sa njegovim. Ali nije ni slutio da je to jedino što sam mogla da mu pružim. Devojčurak u meni, u njegovim očima ugledao bi tada i ono sa čim nije umeo da se nosi. Požudu.

plavi Kako je nekada bilo: Plavi uvojak davnog proleća

Plavi uvojak davnog proleća

Nespremna i naivna, ljubav sam tada poistovećivala sa držanjem za ruke i nežnim, romantičnim scenama iz filmova. Za njega kao starijeg, ljubav je bila nešto više.

Epilog ove priče još uvek nije napisan.

Verujem da sve dok postojimo, završetak platonskih ljubavi ni nama samima nije poznat. Možda će nas sudbina spojiti, a možda ova digitalna, Facebook-era.

Do tada, a i dalje, ovo je moja priča o Stevanu. O tršavoj, plavoj kosi koju i danas prepoznam na ulici u liku nekog nepoznatog dečka.

Trag prve ljubavi uvek je rasut u vremenu.

Sve do narednog susreta nekog novog, budućeg proleća. A do tada mi snovima i dalje prolete odsjaji plavih, davnih uvojaka.


Priču “Plavi uvojak davnog proleća” na konkurs našeg magazina “Kako je nekada bilo” poslala je Iva Pavlović. Čestitamo na divnoj priči i želimo joj (a i vama) da pišete i šaljete nam radove.